Njegov osnovni argument jeste da postoji skup neuronskih sistema u mozgu koji reaguju selektivno na emocionalne nadražaje, a posebno na tragedije. Prema tome, on misli da je individualno iskustvo gubitka, koevoluiralo s jezikom i kulturom i dovelo do rođenja tragedije (ili makar pomogla u njenom stvaranju) – oblika umetnosti koji se bavi gubitkom i patnjom kao bitnim aspektima čovečanstva, prenosi naučni portal Znanost.
Pažljivo istražujući te neuronske sisteme i njihove veze, Trimbl želi da objasni kako i kada je naša vrsta postala svesna tragične prirode života, kako je došla do toga da plače zbog emocija, pa čak i da pronađe neku vrstu užitka u plakanju inspirisanim tragedijom, nečime što on naziva “užitak u tragičnom”.
Trimbl počinje hrabro istražujući kako se koncepcija Fridriha Ničea o apolonijskom i dionizijskom načelu bivstva primenjuje u likovnoj i muzičkoj umetnosti, a zatim ih koristi kao metafore za načine na koje su psihološki procesi ukorenjeni u neuroanatomskim i evolucionim principima i to apolonijski za cerebralne krugove koji su temelj svesnoga rasuđivanja, a dionizijski za evolucijski starije subkortikalne neuronske krugove koji kontrolišu naše emocije.
Nakon pregleda literature o plaču i detaljne procene navodnih neuronskih sklopova emocija, on prelazi na istraživanje mogućeg načina razvitka emocionalnog plakanja. Ono počinje sa plakanjem odojčadi, koje se ne razlikuje previše od krikova drugih životinja kada se nađu u nevolji. Ali mi na svet dolazimo spremni da se usredsredimo na majčino lice. Tako počinje naša doživotna privlačnost prema licu i emocijama koje se iščitavaju na njemu. Nedugo nakon rođenja, suze počinju pratiti plakanje i tako nastaje sistem koji pokazuje našu “patnju i traži negu i pomoć”.
Trimbl koristi tragediju kako bi pokazao da su neuronski i društveni fenomeni mogli koevoluirati do toga da proizvodimo, s vremena na vreme, katarzične suze. To jest, kada smo jednom shvatili da nam plač donosi nekakvu utehu, izmislili smo načine kojima na zahtev podstičemo dolazak do ovoga iskustva.
Naš mozak neguje “posebnu kombinaciju uzbuđenja i mira” kao odgovor na tragediju, kaže Trimbl. Među područjima mozga čija aktivacija može podstaći suze užitka u tragičnom, nalaze se medijalni i lateralni prefrontalni korteks – ključni za iskustvo empatije. Ali Trimbl zaključuje i da je smanjena aktivacija amigdale, povezane sa strahom i jakim emocijama, ono što dovodi do toga da tragedija izaziva osećanja empatije i intimnosti.