Da li biste pristali na test koji će vam pokazati koliko vam je još dana ovozemaljskog života ostalo? Košta manje nego natalna karta, gledanje u karte, šolju, pasulj, izlivanje olova i sistematski pregled zajedno, štaviše potpuno je besplatno? Ne, eksplicitno odgovara većina od dvadesetak ljudi s kojima smo razgovarali, jer ih sopstveni rok trajanja uopšte ne zanima. “Ja kakva sam, kad bih u horoskopu pročitala datum svog upokojenja odmah bih za sobom počela žaliti i odenula bih crninu”, odgovara u šaljivom tonu tridesetogodišnja učiteljica iz Beograda. A onda ozbiljno dodaje da je veliki hipohondar i da joj ovakva “predskazanja” ulivaju strah koji pobeđuje njenu radoznalost.
U sličnom tonu su i ostali odgovori, sa „opravdanjem“ iz različitih pobuda tipa „Lepota života je u slatkoj neizvesnosti od budućnosti“, „To je stvar sudbine“ ili životnog principa „Zgrabi dan, živi svaki kao da je poslednji“.
Ali, Evropljani su i u ovom slučaju više proračunati i mnogo ranije počinju da razmišljaju o smrti od građana Srbije. DNK test koji meri dugovečnost u Španiji za 500 evra prodaje kompanija krajnje banalnog naziva “Dužina života” (Life Length). U toku su pregovori da se do kraja godine poslovanje proširi u Veliku Britaniju, jer je prodaja odlična pošto, prema rečima Džerija Šeja, naučnog konsultanta te firme, ljudi razmišljaju ovako: “Ako ću da umrem za deset godina, bolje da odmah potrošim sav novac, a ako ću da poživim još 40 trebalo bi opreznije da trošim”.
I u Sjedinjenim Američkim Državama test dugovečnosti je nova moda. Tri kompanije koje ga prodaju po upola nižoj ceni od svojih evropskih konkurenata tvrde da mogu da čitaju “biološke godine” svakog pojedinca na osnovu analize DNK iz krvi, te da su u stanju da precizno izmere koji čovek ima kraći, a koji duži životni vek.
TRANZICIJA DUHA: Maks Veber je još početkom prošlog veka napisao “Protestantsku etiku i duh kapitalizma” i objasnio zašto se kapitalizam rodio tamo gde jeste. Inspirisao ga je jedan od otaca američke nacije Bendžamin Frenklin sa svojom parolom: “Znaj da je vreme novac, znaj da je kredit novac”.
Tranzicija duha još je sporija od ekonomske tranzicije, pa je možda baš tu objašnjenje zašto Srbi ne žele da znaju koliko će da žive, a Amerikanci recimo žele.
Sve do pre neku godinu ljudima koji su oboleli od neke teške bolesti nije se govorilo koliko dugo će živeti, tako je nalagao etički kodeks naših lekara, dok je u Americi potpuno normalno, tačnije obavezno, da lekar saopšti pacijentu koliko mu je još ostalo kako bi ovaj mogao da zbrine porodicu, vrati dugove i otplati kredite, kaže za Novi magazin Žarko Trebješanin, socijalni psiholog.
(ceo tekst je dostupan u štampanom izdanju)