Za sredovečnog Kanađanina, siromašnog službenika i hotelskog noćnog portira, Vilijema Pola Janga, prvi put se čulo pre pet godina kada je njegov prvi roman “Koliba” iznenada dospeo na sve svetske liste najčitanijih knjiga.
Prodati tiraž je ubrzo dostigao milion primeraka, a od tada je statistiku teško pratiti jer se ona menja vrtoglavom brzinom. Trenutni podaci kažu da je u celom svetu prodata u više od 18 miliona primeraka. I ne samo to. Ovaj roman je osim neverovatne čitalačke pažnje dobijao i dobre kritike, pa ga mnogi smatraju prekretnicom u takozvanoj hrišćanskoj literaturi, mada sam Jang ne prihvata pojednostavljenu odrednicu koja ga svrstava u „religiozne pisce“. Upitan o tome on odgovara: „Ja ne verujem u religiju, ja verujem u Boga“.
Nedavno se pojavila nova Jangova knjiga “Raskršća” koja, čini se, ima izgleda da ponovi uspeh Kolibe. Zanimljivo je da se dobrih mesec dana pre američkog izdanja ovaj roman pojavio u srpskom prevodu i tako svetsku premijeru doživeo u Beogradu.
Naime, dugo mi se činilo da će Jang ostati pisac samo jedne knjige. Tome u prilog je govorila i činjenica da je Kolibu napisao prvenstveno za svoju decu da bi im „objasnio kako se borio sa svojim patnjama i tragedijama“ koje su ga pratile u životu. Najzad, knjigu je prvobitno, posle neuspelih pokušaja da nađe izdavača, sam štampao u 20 primeraka i podelio članovima porodice i prijateljima. To zvuči kao da je zadovoljio svoje suštinske spisateljske motive. Šta ga je onda navelo da se upusti u novi roman?
Šta je bio onaj „okidač“ koji će pokrenuti priču o čoveku koji humanost otkriva tek posle moždanog udara, u trenucima kada se nalazi između života i smrti?
Ja nisam pisac koji se rukovodi nekom agendom. Ja sam više neka vrsta istraživačkog pisca koji istražuje pitanja koja su važna meni i, nadam se, onima do kojih mi je stalo, prvenstveno mojoj porodici i mojim prijateljima. Ja radije stvaram prostor ili uklanjam zidove postojećeg prostora da bih stvorio prostor za druge da bi u takvom pejzažu mogli da čuju ono što Bog možda želi da im saopšti pojedinačno i kao zajednici. Prema tome, ako postoje dobra pitanja za istraživanje, pisanje počinje.
Koliba je bila veliki globalni bestseler koji je duboko impresionirao čitaoce. Hoće li Raskršća biti u senci tog uspeha ili će možda to biti prednost za čak i bolju prodaju knjige?
Mislim da će sve što ikada budem uradio biti u senci Kolibe, a to može da bude prednost na mnogo načina. Šta smeta ako Koliba povuče za sobom sve drugo. Istovremeno voleo bih da vidim kako druga dela na kojima radim imaju sopstvenu ličnost i nezavisnost, što Raskršća po mom sudu ostvaruju jasno i potpuno.
Kakvo imate osećanje, da li ste u Raskršćima napravili bitan korak napred, neku vrstu novog pristupa umetnosti pripovedanja u odnosu na Kolibu?
Postoje zaista neki elementi pristupa koji su novi, izvesno poigravanje sa tehnikama koje su uspostavili pisci kao što su Dikens ili K.S. Luis, koje su kao i neke druge potpuno različite od onih u Kolibi. Nova knjiga dublje istražuje dušu ljudskog bića i kako se izbori i odluke pred kojima se čovek nalazi talasaju kroz predele unutarnjeg sveta. Kada se ide dublje to omogućava ispitivanje novih načina gledanja i razumevanja.
Koliba vas je učinila slavnim i bogatim. Šta se zaista promenilo u vašem životu?
Promenile su se neke stvari na površini naših života; ( živimo u kući koju smo kupili, a ne u kući koju iznajmljujemo, ja više ne radim tri posla, napravili smo fondaciju da pomažemo drugima, ja putujem i dobio sam platformu za angažovanje u širim razgovorima), ali sve stvari koje nešto zaista znače nalaze se na istom onom mestu na kojem su bile i pre nego što sam objavio Kolibu. Pisanje knjige nije mi dodalo ništa u smislu identiteta, bezbednosti, vrednosti, značaja, smisla, svrhe ili ljubavi – onim realnostima našeg života koje su zaista bitne.
Dok sam čitao Raskršća često su mi padali na um iskazi poput “ko sam ja, šta je moja priroda” ili “nijedan čovek nije ostrvo” Da li su Sveti Avgustin i Džon Don autori čije čitanje biste preporučili za bolje razumevanje svog dela?
To je veoma dobra i precizna konekcija. Mnogi pisci se rvu sa tenzijom koja nastaje između pojedinca i zajednice. Džona Dona bih preporučio bez oklevanja, ali Svetog Avgustina u maloj dozi, jer je on bio pod jakim uticajem Platona i Aristotela. Don je bio pesnik, a ja mislim da umetnici često bolje izlaze na kraj s tenzijama. Dikens, Toklstoj, Mekdonald, Luis, Dostojevski … svi su se oni rvali s tim. Ako neko želi da razume “teološki predeo” u kojem Koliba boravi, najbolja knjiga je Koliba ponovo posećena, K. Bakster Krugera.
Proveli ste veći deo ranog detinjstva sa svojim roditeljima misionarima u plemenu Dani, koje je živelo na nivou kamenog doba, u tadašnoj Holandskoj Novoj Gvineji. Čini se da je to bilo prilično traumatično iskustvo. Otvoreno ste govorili i o seksualnom zlostavljanju koje ste doživeli. Kako danas kao zreo čovek doživljavati ta sećanja?
Bilo je mnogo velike tuge i žalosti u mom detinjstvu, kao što je ima i u životima mnogih od nas. Ali Bog nije autor zla ili onog što je loše, već se zajedno sa name upušta u taj haos i poči nje da transformiše naša srca uprkos povredama. To je jedno od najvećih čuda koja se događaju u našim životima. Tako umesto traume nastaje nešto poput spomenika ili ikone milosti.
Živimo u svetu u kojem su česti religiozni konflikti i ratovi. Govori se i o “sukobu civilizacija”, pri čemu se prvenstveno misli na religiozne razlike i netrpeljivosti. Zašto je to tako?
Složio bih se sa vama ako biste kao religije uključili i ateizam i materijalistički humanizam. Oni su proizvodili neizrecivu bedu, destrukciju i nasilje isto toliko duboku i raširenu kao i svaka tradicionalna religijska ideologija, posebno u modernom dobu. Religije bilo koje vrste su u velikoj meri izraz ljudskih želja, od kojih su neke dobre (pomaganje siromašnima, obrazovanje, zdravlje, opraštanje, pomirenje, izlečenje, okupljanje u zajednicu…) a neke zle (pohlepa, strah, kontrola, moć, subordinacija žena…).
Ljudi unutar religiozne zajednice ili ideologije gravitiraju više ka jednoj strani ove skale nego ka drugoj i to po sebi stvara napetosti i raskole među sledbenicima određene grupe. Zlo u našim srcima ispoljava se u nasilju, perom ili pesnicom, Zlo u našim srcima je ono sto nas deli jedne od drugih.