FIST je otvorila domaća izvedba „Čekajući Godoa“ u režiji Marije Lipkovski i Ane Popović, studentkinja četvrte godine, potpuno osvojivši publiku raznim inovacijama i otklonima od klasičnog čitanja Semjuela Beketa. Sasvim sveden u scenografiji na osnovni element – praktikable, pa stoga „metateatralno referentan“, kako su ga opisale autorke, iskorišćene energije čekanja koju je irski pisac „zarobio“ u inertnosti. „Pošle smo od toga da nikome ko čeka ne izgleda da ništa ne radi, već naprotiv, pa su naši Didi, Gogo, Poko i Liki – hiperaktivni. Ono što rade ipak nema naročitog smisla, osim – ubijanja vremena“, objašnjavaju rediteljke, dodajući da oni to rade na neuobičajen način – tako što zabavljaju i sebe i publiku.
Pri kraju komada svetlo u sali se uključuje, pa na scenu „stupaju“ gledaoci. Bitni ne samo zbog nelagodnosti koju im prave reflektori, već i zbog (iznuđenog) javnog priznanja da i oni nešto čekaju. Svesne da se u „spoljašnjem“ svetu teatra odvija ljuta borba, često daleko od prave umetnosti, rediteljke se pitaju da li će i gde njihov Godo nastaviti da ne dolazi.
O daljem plasmanu alternative mnogo manje moraju da brinu studenti akademija iz zemalja gde se ona mnogo više „zapatila“ pa, recimo glumac, Milan Bosić van Hensbruk iz Holandije i njegov kolega reditelj Paskal Grin mogu da računaju da će i van beogradskog festivala dobijati aktivni feed-back publike. Da će zajedno s njima gledaoci razmatrati problematiku hipokrizije, laganja, foliranja, pretvaranja pa, stoga, besmisla života. Da će na tečnom engleskom, usred komada, dobiti potpitanja i replike, ideje i rešenja koja bi čak mogla da izmene tok predstave, nudeći optimizam, pa da se jedini glumac na kraju ne ubije, ugušivši se tako što nabije glavu u kesu punu vode.