Mnoge osobe kada prođu pored ogledala zastanu da se pogledaju, što samo po sebi nije nikakav problem. Ali, ako to čine često i pri tom u odrazu vide nešto što okolina uopše ne primećuje, na primer: prevelik nos, višak kilograma kojih nema onda je reč o ozbiljnom poremećaju.
Može se reći da takva osoba ima poremećaj koji se naziva dismorfofobija.
Telesni dismorfni poremećaj podrazumeva zaokupljenost umišljenim nedostacima ili preteranu iskrivljenost u doživljaju minimalnog i beznačajnog fizičkog nedostatka. Poremećaj je prvi put spomenuo italijanski lekar Morseli, 1886., pod nazivom dismorfofobija.
U mozgovima ljudi koji pate od ovakvog poremećaja naučnici sa kalifornijskog univerziteta uočili su prilično nenormalne veze između raznih delova mozga, kao i prevelika odstupanja u kvalitetu procesuiranja vizualnih i emocionalnih informacija.
Pojednostavljeno, te osobe sebe zaista vide na drugačiji način od onoga kako ih okolina percipira.
Dismorfofobija se najčešće manifestuje fokusiranošću na beznačajne detalje na telu (bubuljicu na nosu), a da pritom ne obraća pažnju na telo kao celinu. To postaje opsesivno i osoba koja ima ovaj poremećaj nije u mogućnosti da, zbog opterećenosti izgledom, normalno živi.
Ovaj je poremećaj sličan anoreksiji, imajući u vidu da anoreksične osobe za sebe neprestano govore da su debele.
Bravo za clanak…ziva istina! Samo ima jedna druga strana medalje a to je da ti isti to nece nikada prihvatiti i da imaju bas taj problem zvani ”dismorfofobija”…pa zamislite pored svih problema samo im jos ta titula treba!? 🙂