Dobra vest je da ćemo u narednih 50 godina sigurno moći da gledamo eksploziju. Loša je da je verovatnoća da ćemo je videti golim okom znatno manja – u proseku 20-ak odsto, zavisno od toga gde živimo.
Ipak ovo je odlična novost za sve astronome koji su, za razliku od nas običnih smrtnika, naoružani moćnim infracrvenim kamerama. Za njih to znači da postoji velika šansa da će u životu moći da urade nešto što još nikada nije učinjeno – da dovoljno brzo otkriju supernovu i da utvrde što se događa na samom početku uništenja zvezde.
Masivne zvezde pretvaraju se u supernove kada potroše svu nuklearnu energiju pa se njihovo jezgro uruši i potom eksplodira izbacujući u svemir većinu svoje mase.
“Mi vidimo sve te zvezde kako se pretvaraju u supernove u drugim galaksijama, a ne znamo kako se to događa. Mislimo da znamo i govorimo da znamo, međutim, to nije sigurna istina!, rekao je profesor astronomije Kristofer Kočanek. “Danas je tehnologija toliko napredovala da možemo saznati mnogo više o supernovama ako uhvatimo sledeću u našoj galaksiji i istražimo je svim raspoloživim sredstvima”, dodao je.
Naučnici danas mogu da istražuju eksplozije supernova sofisticiranim detektorima neutrona i gravitacijskih talasa, međutim, čak ni i oni nisu dovoljno osetljivi da bi analizirali podatke koji svakih nekoliko dana stižu iz drugih galaksija. U našoj galaksiji supernove se u proseku događaju jednom u pola veka, ali i tada ih obično prekrivaju gusti oblaci gasova i prašine.
“Uprkos lakoći kojom astronomi otkrivaju supernove izvan naše galaksije, ranije nije bilo očigledno da ćemo moći obaviti potpuna posmatranja supernove u našoj galaksiji. Prašina smanjuje snagu vidljivog dela spektra zvezda u središtu naše galaksije za faktor od gotovo trilion dok stigne do nas. Na sreću ona slabi infracrveno svetlo samo za faktor 20”, objasnio je Skot Adams državnog univerziteta u Ohaju.
Plan za istraživanje naredne eksplozije supernove u Mlečnom putu temelji se na činjenici da zvezda na umoru zrači neutrone neposredno nakon početka eksplozije dok infracrveno i vidljivo svetlo dolaze tek nakon nekoliko minuta, sati ili čak dana.
Dakle, u idealnom scenariju detektori neutrona poput japanskog Super-Kamiokande (Super-K) trebalo bi na vreme da upozore na početak eksplozije. Nakon toga bi infracrveni detektori trebalo da otkriju položaj zvezde kako bi je astronomi snimili pre nego što se dogodi bljesak. Isto bi učinili i detektori gravitacijskih talasa.
Posljednja supernova koja se golim okom videla sa Zemlje dogodila se 1604. godine kada je Džon Kepler iz severne Italije zabeležio eksploziju zvezde udaljene 20-ak hiljada svetlosnih godina.
Verovatnoća da će se tako nešto videti s neke tačke na Zemlji u narednih 50 godina iznosi u proseku između 20 i 50 odsto s time da je ona veća za stanovnike južne polulopte jer oni tokom noći vide veći dio Mlečnog puta nego mi.
Ova verovatnoća se sve više smanjuje što se krećemo dalje prema severu. Na primer, na geografskoj širini na kojoj se nalazi Beograd ona bi bila manja od 10 odsto. Verovatnoća da će eksplozija biti slično veličanstvena kao supernova iz 1604. godine koja je sjajem nadjačala sve ostale zvezde još je manja – oko pet odsto.
Međutim, stručnjaci ističu da su supernove u našoj galaksiji retka pojava koja se događa jednom u životu pa nikako ne bismo smeli da je propustimo.
https://youtube.com/watch?v=I39nC7FTwCI%3Ffeature%3Dplayer_detailpage