Iz muzičke javnosti je otišao jer je “muzika upala u krizu zbog enormne ponude”. Za Novi magazin govori šta ga je savetovao tadašnji uzor Džon Meklaflin, zašto Dip parpl nije hteo da svira posle Smaka, ali i zašto izbegava publicitet.
Bliži se dan vašeg povratka. Da li ste znali koliko među novim generacija ima vaših poklonika?
Izgleda iznenađujuće, ali sudeći prema kontaktima, ljubitelji naše muzike su uglavnom mladi ljudi. Znao sam, jer među našim ranim albumima ima mnogo iskrene i mladalačke svesti i osećanja.
Zar ste za povratak u muzičku javnost baš morali da čekate “smak sveta”, 21. decembar 2012, kad je prvobitno trebalo da bude koncert?
Naravno da ne. Već poduže insistiramo na nekom većem koncertu u Beogradu, ali nikako da ga realizujemo, što zbog raznih nemogućnosti organizatora, što zbog naše neupućenosti. Nismo bili u stanju da uradimo ono što smo i sami želeli za sve ovo proteklo vreme. Nije nam se dalo.
Hoćete li reaktivirati Smak?
Postoje ambicije da sviramo, pravimo nove albume, ali konkretnih planova još uvek nema.
Napustili ste muzičku javnost rekavši da je “muzika upala u krizu zbog enormne ponude”. Da li, sa ove distance, vidite da ste tako otvorili prostor za brže širenje muzičkog šunda zbog nedostatka pravih stvari?
Zaista ne znam kako je moj postupak mogao da bude toliko značajan, ali znam da i bez mene u svetu muzike postoje velike i divne stvari koje treba upoznati i čuti.
”Ulazak u harem”, gitarska himna, delo je Vašeg učitelja Dragoljuba Jarakovića Jarka. Vi sada imate školu gitare, koliko je za mladog muzičara bitan učitelj?
Jarak je odigrao presudnu ulogu u mom životu gitariste. Ne samo “Ulazak u harem”, nego i mnoge druge stvari on je svirao potpuno drugačije, što je na mene veoma jako delovalo. Posao učitelja je da eventualno probudi tu mogućnost kod učenika.
Dolaze li mladi po savet?
Da, svakodnevno.
Koliko pratite svetske muzičke trendove. Šta sada slušate. Koga cenite od sadašnjih gitarista?
Mnogo razgovaramo i analiziramo svetsku i domaću scenu. Pre bi se reklo da sami gitaristi više nisu toliko u fokusu pažnje koliko timski rad nekih grupa koje sigurno treba istaći. Ill Nino, Deftones, System Of Down, Tool, A Perfect Cyrcle.., samo su neke od aktuelnih. Što se domaće scene tiče rad nekih grupa takođe je uočljiv, ali izostaje šira medijska pažnja, mislim upravo na Darkwood Dub, Eyesburn, Hipnagoga slike… Postoje grupe i pojedinci koji su predani svom poslu i onome u šta veruju.
Na kojem ste poslednjem koncertu bili?
Pratio sam sviranje potpuno mladih svirača u Rock školi Oktava, imali su proletos grupni nastup u Domu omladine. Jes’ da je trajalo, ali stvarno je interesantno.
Kako gledate na eksperimentisanje Vlatka Stefanovskog sa Karamazovim, Tadićem…
Iskreno, nisam toliko pratio njihov rad, niti imao priliku da ga pobliže upoznam.
Koliko mi je poznato, sada koristite kompjutersku tehniku za produkciju. Koliko tehnika pomaže?
Da, ostalo mi je da otkrivam neke mogućnosti van scene. Meni lično pomaže. Ponešto stavim i na You Tube, postoji muzika…
Dado Topić vas je opisao kao srpskog Hendriksa, navodeći da ste bili noćna mora za gitariste. Da su svi skidali Hendriksa i Kleptona, a niko vas jer nije mogao da ponovi.
Mislim da je naš odnos počivao na emocionalnoj osnovi pre nego na kritičkoj. Za nas u grupi, za mene, Dado Topić je uvek bio sinonim za najboljeg pevača, zato i postoji uzajamna potreba da jedan o drugom kažemo komplimente kada je muzika u pitanju. S druge strane, ako bih u jednoj rečenici pokušao da objasnim šta je poenta u neponovljivosti bilo čijeg sviranja, onda bi prosto škola za gitaru i uopšte za muziku bila izlišna. Mi smo, eto, učili u nekim drugim uslovima i, naravno, u drugim vremenima.
Malo je falilo da Dado Topić postane pevač Smaka, da li vam je žao što se saradnja nije ostvarila?
Ostaje žal za tim, ali i činjenica da se neke stvari ne poklapaju. Ideja Dade Topića u grupi Smak mogla je da egzistira samo na samom početku. Život je, međutim, hteo nešto drugo s nama.
Kažu da je vaša veličina bila u tome što ste mogli na gitari da odsvirate stanje svoje duše, da se smejete i plačete na njoj.
To je misao, već sada upokojenog Raška Kovačevića, našeg dragog druga, novinara i urednika koji vuče poreklo iz Kragujevca. Dakle, više je emotivni izliv nego kritički stav. Teoretski, može se reći da je i Frenk Zapa mogao to isto, pod uslovom da ste bili njegov veliki fan koji ulazi u onu dimenziju autorove vizije koju ni on sam nema. Srećom, razumeli smo Raška. Ipak, ni meni samom nije jasno kako je sve ispalo u tim našim pesmama, ja sam znao šta hoću, ali sam uvek bio na ivici nekog stida da ne ispadnem smešan i tome slično.
Svirali ste sa Meklaflinom. Kakav je osećaj svirati sa jednim od svojih uzora?
U neformalnom druženju sticajem nekih okolnosti došao sam u kontakt sa Džonom Meklaflinom, koji je tada važio za jednog od najznačajnijih gitarista u savremenoj rok i džez muzici. Zaista je bio cenjen, pogotovu sam ja imao visoko mišljenje o njemu. I eto, pružila mi se prilika da na jedan krajnje prisan i muzičarski način ostvarimo kontakt. Sećam se, međutim, jedne njegove opaske: “Ti si odličan, ali još nemaš svetsku tehniku…”. Priznajem, bio sam krajnje zbunjen takvom ocenom, tim pre što sam nedugo potom i sam ocenio da ja potpuno drukčije sviram, da je u to vreme Meklaflin bio na tragu istočnjačke umetnosti i da ja, zapravo, većim svojim delom pripadam upravo toj kulturi.
Taj susret s njim bitno je učinio da se u sviranju oslobodim upravo uticaja njegovog sviranja.
Pored Hendriksa, za koga ste rekli da je previše dobar da bi dugo živeo, voleli ste da slušate i ZZ Top. Šta ih je spajalo?
Bili Gibons je gitarista u ZZ Top-u, jedan od dvojice bradonja. Hendriks je čuo kako Bili svira i rekao par vrlo lepih reči o njemu. Nezavisno od te činjenice, voleo sam kako on svira gitaru i kako to radi sa šarmom koji zaista imponuje. Lično mislim da je Hendriks nešto posebno na Fender Stratokasteru, a da je Gibons nešto posebno na Gibson Les Polu. S tim će se, nadam se, saglasiti mnogi drugi gitaristi.
Legenda kaže da Deep Purple nije hteo da se popne na binu kada ste im bili predgrupa na beogradskom koncertu i da su bili ljuti na menadžera što je vas doveo kao predgrupu.
To je, ipak, legenda. Istina, bila je stvarno duga pauza između naša dva nastupa, nije nam bilo jasno zbog čega. Dok smo svirali ja sam krajičkom oka primetio Jan Pejsa, bubnjara grupe Dip parpl. On je pažljivo pratio naš nastup, držeći ruke prekrštene na grudima. Međutim, još na samoj tonskoj probi, uoči bilo kakvog našeg nastupa, videli smo da je atmosfera u njihovoj grupi bila daleko od prijateljske.
Svih ovih godina ostali ste dosledni sebi i izbegavate publicitet. Zašto?
U jednom trenutku politika je ušla u modu. Model ponašanja na političkim mitinzima bio je sličan ikonografiji na rok koncertima. Tada sam shvatio da sve predstavlja jedan cirkus i da su u njemu svi manje-više harlekini, mediji su samo prenosili ono što se u realnosti dešavalo. Nisam hteo da učestvujem tamo gde muzika nije na prvom mestu. Shvatam da je bilo nužno, možda i neophodno, ali meni sigurno nije bilo potrebno. Svako moje pojavljivanje u medijima je onda, filozofski gledano, bilo deplasirano.
Mislim da su neka subkulturna dešavanja doprinela jednom nekontrolisanom populizmu, a potom dovela i do ogromnog izliva ljudskog nezadovoljstva koje se pretvaralo u sukobe. Niko to nije mogao da predvidi. Po meni, najveća je greška pogađati niske strasti kod ljudi. Takva filozofska delatnost nikud ne vodi.