Šum (lat. Tinnitus) javlja se kod 10-15 odsto osoba, a češći je kod starijih osoba, kod kojih se javlja s učestalošću i do 25 odsto. Razlikujemo subjektivni i objektivni tinitus.
Subjektivni tinitus je osećaj zvuka bez zvučnog nadražaja (preko 95 odsto slučajeva), a čuje ga samo bolesnik. Subjektivni tinitus nastaje uz svaku promenu na slušnim putevima (oštećenje spoljašnjeg uha, ušnog kanala, bubne opne, unutrašnjeg uha, moždanih struktura itd.).
Može nastati i kod mlađih osoba u slučajevima dugotrajnog i/ili čestog izlaganja buci (npr. preglasna muzika, buka na radnom mestu itd.). Kod starijih osoba veoma često je povezan s nagluvošću (“staračka nagluvost”) odnosno gubitkom sluha (u takvim slučajevima može pomoći slušni aparatić).
Objektivni tinitus je veoma redak (1 odsto), a nastaje zbog zvuka koji stvaraju strukture u uhu ili u blizini srednjeg uha. Retko je tako glasan da ga čuje i doktor odnosno osoba pored bolesnika. Tinitus mogu izazvati i neki lekovi, a može biti i posledica upale uha, otoskleroze, začepljenja ušnih kanala, oboljenja krvnih sudova u glavi, tumora slušnog živca, nekih tumora mozga itd.
Kod trajnog zujanja u ušima tzv. hronični tinitus, većina osoba se više ili manje “navikne” na isto, međutim kod manjeg broja se može javiti i nervoza, pad koncentracije, teskoba, smetnje sna, pad raspoloženja i više ili manje izražena depresija pa je ponekad potrebna i pomoć neuropsihijatra.
Stres, napetost itd. istovremeno pojačavaju tinitus odnosno osećaj šuma. Najčešće govorimo o simptomu, a ne o bolesti jer se retko ustanovi tačan uzrok. U svakom slučaju, kada se javi, treba se javiti svom doktoru i u dogovoru s njim otorinolaringologu, neurologu, kardiologu itd.