Još oko 5.000 pisama godišnje stigne poštom, a neka su adresirane samo sa “Julija, Verona, Italija”.
Ipak, svako pismo nađe put i, iako je Julija najverojatnije bila samo fiktivan lik, svako dobije i odgovor, i to rukom pisan. Za to se brinu Julijine sekretarice i sekretari – njih 15, koji volontiraju, neki svakodnevno, neki samo nekoliko dana nedeljno, neki već 20 godina.
Sve je počelo 1937. godine sa Etoreom Solimanijem koji je bio zadužen za održavanje groba u samostanu San Frančesko al Korso za koji se veruje da je bio Julijin grob.
Posetioci su na grobu ostavljali poruke, a Solimani je na njih odgovarao i potpisivao ih sa “Julijin sekretar”. Nakon što je on otišao u penziju 1958. posla su se prihvatili volonteri dok gradonačelnik sredinom ‘80-ih nije zamolio predsednika Julijinog kluba da preuzme taj zadatak.
Club di Giulietta (Julijin klub) čini skup prijatelja, uglavnom umetnika, koji se okupljaju da razgovaraju o umetnosti. Njihove kancelarije su na 10-ak minuta hoda od Julijine kuće a jedna kancelarija preko puta slavnog balkona.
U glavnoj kancelariji čuvaju se baš sva pisma koja su došla na Julijinu adresu.