Osim grobnice faraona Sobehotepa iz 13. dinastije, arheolozi su početkom januara okrili grob još jedne značajne ličnosti drevnog Egipta: dvorskog proizvođača piva koji je živeo je pre više od tri hiljade godina.
Grobnica Honso-Im-Heba sastoji se od tri prostorije i ukrašena je predivnim crtežima na kojima su prikazane scene iz svakodnevnog života njegove porodice i izvođenje verskih rituala. Na zidovima je iscrtan i čitav proces proizvodnje i konzumacije piva, od fermentacije žitarica do sipanja završnog napitka u vrčeve i služenja boginje Mut.
Ovako impozantna grobnica predstavlja još jedan materijalni dokaz koliko su pivo i majstori koji su ga pravili bili cenjeni u starom Egiptu, kao i na celom Bliskom istoku. Iako su Grci njegov izum pripisivali Egipćanima, veruje se da je prvi napitak nastao fermentacijom žitarica – najčešće ječma i žita – spravljen u Mesopotamiji, mada je moguće da je istovremeno nastao na više različitih mesta.
ULAZAK HMELJA: Pretpostavlja se da je do otkrića došlo slučajno, kada su žitarice ostavljene za hleb provrele. U prvobitnim pivima od ječmenog slada nije bilo hmelja, te je bilo kiselo, pa su mu, da bi se poboljšao ukus, dodavane razne biljke kao što su lavanda, rogač, rutvica, mandragora, šafran, korijander. Hmelj, koji daje pivu karakterističan gorak ukus i prijatan miris, ušao je upotrebu tek u 9. veku nove ere u Bavarskoj i u naredna četiri stoleća postepeno osvajao Evropu.
“Pivo je, u nekom obliku, deo ishrane već 8.000 godina. Onaj ko ga pije u 21. veku ne bi prepoznao prva piva, koja su slučajno nastala spontanom fermentacijom loše čuvanog hleba”, kaže biohemičar sa Univerziteta Dejvis, Čarls Bamfort.
Sredinom prošlog veka naučnici su debatovali da li se čovek odrekao nomadskog načina života i počeo da gaji žitarice da bi od njih pravio hleb – ili pivo. Hleb je na kraju odneo prevagu, ali bilo je tesno. Iako se danas smatra “muškim pićem”, pivo su u domaćinstvu spravljale žene i podjednako ga konzumirale kao i muškarci.
Dok su u Mesopotamiji uživali u pivu, ali nisu ostavljali pisane tragove o njegovom dejstvu, u Egiptu se na pijanstvo nije gledalo kao na negativnu društvenu pojavu, a opijanje je bilo poželjno u verskim obredima i na slavljima. Jan Spenser Hornsi u “Istoriji piva” kaže da je čak bilo nekulturno napustiti neku gozbu u uspravnom položaju, jer je to bio znak da se niste lepo proveli. Vremenom je, kaže, nastao i antialkoholičarski lobi koji je pokušavao da objasni da i čaša vode gasi žeđ, ali bez mnogo uspeha. To je i razumljivo, jer je čistoća vode u to vreme bila sumnjiva.
BOGATA PONUDA: U Egiptu su pivo pili svi, od faraona do zidara piramida, mada ne baš istog kvaliteta: pretpostavlja se da je postojalo dvadesetak vrsta, a jedno se, verovatno zbog jačine, zvalo “pivo istine”. Ostaci piva nađeni su u posudama iz 5000. godine pre nove ere, a prvi zapisi o njemu datiraju iz perioda između 3400. i 2900. godine stare ere.
Herodot je mnogo kasnije napisao u svojoj “Istoriji” da Egipćani “troše vino koje prave od ječma, jer kod njih ne uspeva vinova loza”. Dokazano je, međutim, da su konzumirali i vino, naročito kada je na vlast došla grčka dinastija Ptolomeja i donela ovu naviku, ali je u verskim ceremonijama i dalje korišćeno pivo – a ono što je bilo dobro za bogove, bilo je i za kraljeve i njihove podanike. I radnici su platu dobijali u piću i hrani, pa je njihova mesečna zarada u proseku iznosila 300 litara piva i 100 kilograma ječma.
Dok je na Bliskom istoku bilo napitak kraljeva, u Evropi je pivo, i pored velike omiljenosti, smatrano “varvarskim pićem”. Za ovo su najviše zaslužne vinopije Grci i Rimljani, koji ne samo da su određivali varvarsku reputaciju drugih naroda, već i reputaciju hrane i pića. Aristotel je napisao da vino navodi čoveka da tetura, ali ga pivo zaglupljuje. Ipak, veruje se da su siromašniji Grci redovno pili zitos, pivo koje je u Evropu stizalo iz Egipta, a i sami su ga spravljali. Slično je bilo i u Rimu.
GERMANSKA PLEMENA: Osvežavajući ukus piva zavoleli su i Kelti, i recept preneli čak do britanskih ostrva, sejući usput ljubav prema ovom napitku. Germanska plemena su ga odmah prihvatila i među njima je, nadomak nove ere, pivo steklo nadimak “tečni hleb” zbog svoje hranljive vrednosti. Nemci ga i danas zovu “tečnom hranom”.
Frederik V. Salem 1880. piše, pozivajući se na Tacita, da se pobeda Tevtonaca nad vojskom koju je na njih poslao Oktavijan Avgust može pripisati slobodnoj konzumaciji piva. Kod Alemana su pivo spravljali sveštenici i davali mu blagoslov, a Sasi su sve odluke na većanjima donosili uz kriglu. Čak je i pobožni kralj Karlo Veliki na svom dvoru birao majstore za pivo pažljivo koliko i savetnike i vojskovođe, a kažu da je i lično umeo da ga spravlja.
Češki kralj Otokar II bio je veliki pivopija i naredio je izgradnju pivare u Budejovicama 1256. godine, a u ovom gradu se i danas proizvodi Badvajzer – Budvar. U Francuskoj je u doba Luja IX 1268. donet niz zakona kojima se čuvala čistoća piva i preporučivalo korišćenje hmelja, a proizvođač nije smeo da u blizini pogona drži krave, ovce i živinu zbog higijene. Majstor je mogao da bude samo neko ko je godinama učio zanat.
Kvalitet pića za izvoz je proveravala posebna inspekcija, a prodaja na ulici nije bila dozvoljena.
Tokom srednjeg veka pivo se širom Zapadne Evrope uglavnom spravljalo u manastirima. Crkva nije imala ništa protiv alkohola, jer je i u psalmima pisalo da “vino veseli srce čoveku”, a reformista Martin Luter govorio je da je “vino stvorio Bog, a pivo ljudi”. Bio je ovo i dobar izvor prihoda. Čuvenu pivaru nedaleko od Plzenja u Češkoj osnovali su baš monasi, kao i one najbolje u Engleskoj. “Biskupi su pohvalno pisali o njemu, univerziteti ohrabrivali njegovu proizvodnju, a kraljevi, imajući u vidu zadovoljstvo svojih podanika, brinuli o pravilnom snabdevanju”, piše Salem u traktatu “Pivo: Njegova istorija i ekonomska vrednost”.
U Bavarskoj je 1516. donet čuveni Zakon o čistoći (Reinheitsgebot) kojim je propisano da pivo mogu da čine samo voda, hmelj i ječmeni slad. Ovo je najstariji zakon o kontroli kvaliteta hrane koji je na snazi i danas. Pivu je kasnije dodat samo kvasac da pospeši vrenje.
U Srbiju je pivo u 15. veku došlo preko Turaka. U 16. veku u Engleskoj napitak od ječma počinje da se deli na ejl (ale) i pivo, a pisac Endru Brud objasnio je da se ejl pravi od vode i slada, a da se pivu dodaje hmelj. Englezi su uvek bili skloniji ovom prvom, pa je Šekspiru “Zimskoj bajci” opevao ejl kao kraljevski gutljaj. (Danas se slađe, svetlo pivo koje se dobija fermentacijom na višim temperaturama naziva ejl, dok kod druge vrste – lagera, do vrenja dolazi na nižim temperaturama, piće je čistije i nema ostataka šećera.)
Tokom Industrijske revolucije proizvodnja piva postala je masovna, pa su kućne pivare polako odlazile u istoriju, a razvoj tehnologije davao je proizvođačima više kontrole nad onim što rade.
OKREPLJUJE I HRANI: Oduvek se znalo da je, osim što osvežava, pivo hranljivo zbog ugljenih hidrata i lekovito jer sadrži kompleks vitamina B, a da je dobro i za čišćenje bubrega. Ipak, Robert Barton u “Anatomiji melanholije” 1621. godine navodi da je pivo, “ako je previše sveže ili previše bajato i kiselo, nešto najnezdravije i najgorče” i poziva se na pesnika koji kaže da je to jako, grozno piće “poput reke Stiks”, te ga lekari ne preporučuju za melanholiju (kako se u to vreme nazivala depresija). Ipak, za one koji su naviknuti na njega, može da bude veoma korisno i prijatno piće koje zahvaljujući hmelju “ima baš naročito dejstvo protiv melanholije”.
Danas se u svetu tokom jedne godine popije 114 milijardi litara piva.
Najveće pivopije i dalje su Česi sa 149 litara godišnje po glavi stanovnika, a slede Nemci (109), Austrijanci (106) i Irci (99). Britanci popiju 75 litara, a Amerikanci 78. U Srbiji se godišnje popije 73 litra po stanovniku.