Julska tropska vrelina i gužva u saobraćaju otežavaju put do kuće penzionera Save Mirića (76) na Banovom Brdu. Ispred kuće, na terasi, u hladu listova vinove loze i pod grozdovima još nezrelog grožđa, Sava u bermudama i majici bez rukava sedi u automobilu. Umesto garniture za sedenje na njegovoj terasi ušuškan je mali automobil-jednosed, odnosno njegov ram sa točkovima. Samo jošfale motor, oplate i staklo i Savin trotočkaš će moći da jezdi ulicama srpske prestonice.
“Ideju sam dobio pre više od 20 godina, ali sam tek krajem avgusta 2007. kupio prvi materijal. Shvatio sam da ljudi većinom sami putuju kolima na posao i da im ništa više od jednoseda ne bi trebalo. To je bila faza razmišlja nja, ali se u narednom periodu nisam time bavio jer mi se žena razbolela, a onda je i umrla. Zatim je počeo rat, kriza i nisam imao volje ni uslova da se bavim razradom detalja”, priča Sava, zavaljen u sedište svog automobila.
Shvatio je, kaže, da je gledanje televizije gubljenje vremena i onda je, da bi ispunio slobodno vreme kojeg je imao na pretek, počeo da crta automobil o kojem je razmišljao. Prvo rukom, a onda i na kompjuteru i tako je napravio nacrt svog automobila. Reč je o adaptaciji mopeda “piaggio” u laki putnički tricikl.
Iskustva Savi nije falilo, mada se u svojoj karijeri mašinskog inženjera avio smera nije bavio automobilima, već avionima. Želja je bila čvrsta, nacrti gotovi i Sava je krenuo u svoju penzionersku avanturu. Sa komšijom automehaničarom jednog dana je otišao da pazari moped od kojeg će nastati praktičan trotočkaš i u kojem će on, a kasnije i njegovi unuci, biti zaštićeni od kiše i beogradske košave.
Zbog veće stabilnosti pri kočenju Sava se odlučio za koncept – dva točka napred, a jedan pozadi. Izabrao je volan za upravljač i nožne komande za gas i kočenje. Svoju terasu Sava je pretvorio u radionicu, te tempo njegovog rada diktiraju i vremenske prilike.
„Malo mi se to odužilo jer radim na terasi koja nije pokrivena. Može da se radi samo kada je lepo vreme, a zimi ne dolazi u obzir. Moram da stavim još oplate i staklo i sve je gotovo. Računam da to mogu da završim do septembra“, očekuje Sava.
Iako bi ovaj automobil bio zgodan za auto-školu, poštare ili čak kao vozilo za dostavu pica i ostalih „brzih hrana“, Sava ga pravi samo za sebe. Ne razmišlja o komercijalizaciji svog poduhvata jer ne stoji baš najbolje sa dva bitna faktora – godine i novac. Da je mlađi, kaže, počeo bi da pravi još jedan automobil jer kada je ulazio u ovu avanturu nije znao da je u Beogradu moguće doći i do lakših materijala.
Da je to znao već bi imao lakši auto. Motor Savinog trotočkaša će imati samo 50 kubika, kao i moped, jer ako bi imao više išao bi u veću kategoriju, a to košta. Sada on pripada kategoriji L2 i moći će da juri celih 40 kilometara na sat.
„Ko ima novca za ispitivanja na ovaj automobil može da stavi motor do 250 kubika. Za viši stepen sertifikacije nemam novca, a ni godina“, smeška se Sava.
(Opširnije u štampanom izdanju)