Jedna umetnička grana, i to, paradoksalno gledano, grana koja je najskuplja – film – pokazuje zavidan nivo snalažljivosti kako na domaćem, a posebno na stranom tržištu. Na domaćem tržištu publike ima i za blokbastere i za niskobudžetne, umetničke, i često ne-narativne filmove u klasičnom smislu, dok plejada mladih autora na internacionalnih festivalima osvaja značajne nagrade.
Ali kako funkcioniše filmska industrija u Srbiji, nepoznanica većem broju građana Srbije, koji su navikli da umetnici, shodno svojoj teatralnoj profesiji, kukaju i traže ono na šta je većina alergična – pare.
Isplativost kao poslovna tajna
Filmski centar Srbije, institucija osnovana da kroz godišnje konkurse za razvoj scenarija i projekata, filmsku produkciju i post-produkciju, distribuciju i prikazivanje podstiče i administrira finansijsku podršku kinematografiji u Srbiji možda je najpozvaniji da “presudi” da film ne spada u najisplativije delatnosti, uprkos velikoj popularnosti pojedinih festivala. Iako cifre, ponekad, deluju drugačije.
Tako je najgledaniji domaći film u godini koja ističe “Šešir profesora Koste Vujića” Zdravka Šotre, još uvek na repertoaru, posetom (do sada) 217.023 gledalaca zaradio bruto 61.946.172 dinara.
Koliko je tačno koštao, nismo uspeli da saznamo od producenta Košutnjak filma, budući da je ovo smatrao “poslovnom tajnom”. “Šešir” je snimljen bez finansijske podrške Ministarstva.
Jako uspešan bio je “Montevideo, Bog te video” Dragana Bjelogrlića iz 2010, sa 515.864 gledalaca i bruto prihodom od 146.814.698 dinara, a za njim sledi “Parada” premijerno prikazana 2011. god, koju je u toj i tokom 2012. videlo 338.057 gledalaca, donoseći bruto prihod od 97.715.395 dinara.
Da je Šotra hit-mejker poslednje decenije, dokazuje “Zona Zamfirova” koja je, od premijere 2002. imala 1.005.152 gledaoca, tek neznatno manje od apsolutnog prvaka “Tesne kože” Miće Miloševića, koji je u vreme kada je bilo mnogo više bioskopa, 1982, sabrala 1.291.408 posetioca.
Koliku će film dobiti podršku na konkursu FCS-a, zavisi od broja izabranih filmova i raspoloživih sredstava
Koliko košta dan snimanja
Podaci FCS daju vrlo jasan presek onoga što je srpski film sada: filmska industrija je i te kako vitalna što se tiče posete i vrlo tanovita kada su budžeti i zarade u pitanju.
Pitanje novca u kulturi je škakljiva tema, a novac je od vitalnog značaja kada je film u pitanju: troškovi jednog dana snimanja niskobudžetnog filma se kreće između 5.000 i 8.000 evra dok su visokobudžetni filmovi, a pogotovi oni koji se dešavaju u drugoj epohi, još skuplji i kreću se do 20.000 evra.
Većinu novca obezbeđuje država dok se za ostatak filmski stvaraoci dovijaju preko sponzora ili preko ličnih veza koje služe za finansiranje filmova na različite načine.
Dimitrije Vojnov, scenarista filma koji je bio najgledaniji u godini u kojoj je izašao („Mi nismo anđeli 3“), filma koji je nastavak najgledanijeg ostvarenja 2011. („Montevideo 2), ali i za društveno angažovane filmove koji su imali zavidnu gledanost („Šišanje“) i art projekat sa nevidljivom distribucijom u bioskopima („Dr. Rej i đavoli“.), misli da je bavljenje filmom u Srbiji iracionalna profesija pored novca koji je, na prvi, laički, pogled veliki.
“Mislim da jedan veliki deo filmova nastaje na osnovu entuzijazma fimskih radnika. Film je bolest zavisnosti. U svakom pogledu je film neka vrsta borbe sa realnošću i ta sizifovska životna pat-pozicija privlači ljude da se bave filmom. Otud ljudi koji rade filmove ponekad imaju sreće da dobiju dobarn honorara ali u suštini bi davali i svoje pare samo da se bave tom profesijom. Računica nastanka srpskog filma je potpuno iracionalna potpuno u skladu sa našim načinom životom, narod statistički nema novca za potrošačku korpu pa opet živi”.
Finansijske brojke i međunarodne nagrade su jasne: srpski film je najvitalnija i najživlja umetnička grana u Srbiji i sa finansijske i sa kreativne strane.
Srbija ima najviše proizvedenih filmova od svih zemalja bivše Jugoslavije (što je i logično jer je najveća i ima najviše stanovnika), ali vodi i na teritoriji Balkana (sem Rumunije koja ima festivalsku ekspanziju u zadnjih deset godina i Grčke koja proizvodi oko 30 filmova godišnje). Srpski art filmovi dobijaju nagrade, srpski bioskopski filmovi dobijaju nagrade (“Parada” sa 338.000 gledalaca u Srbiji), a stvaraoci uspevaju da naprave filmove bez previše kukanja. I struja im ostaje uključena.