Rođeni Teksašanin, likom podseća na proslavljenog Džona Vejna, Bob Vilson je reditelj eksperimentalnog pozorišta i dramaturg, poznat kao “svetski najistaknutiji avangardni pozorišni umetnik”. Radio je kao koreograf, slikar, vajar, video umetnik, dizajner svetla i zvuka. Sarađivao je sa čuvenim umetnicima, kao što su: Hajner Miler, Vilijem Barouz, Alen Ginsberg, Tom Vejts, Dejvid Birn, Lari Anderson, Marina Abramović, Mihail Barašnjikov, Ledi Gaga i drugi.
Na festivalu u Nansiju 1971, pojavio se sa dramom Deafman glance (Pogled gluvonemog), o čijem nastanku nam je na otvaranju jubilarnog Bitefa ispričao zanimljivu priču o tamnoputom gluvonemom dečaku, kojeg je usvojio posle mnogo peripetija sa američkom sudskom birokratijom. Prepoznavši njegov ogroman talenat znanje, Luj Aragon je pisao Adreu Bretonu: “ Ovaj čovek će ostvariti ono o čemu smo mi sanjali kao osnivači nadrealizma”
Vilson je planirao, delimično realizovan, višesatni performans za Olimpijske igre 1984. U samo jednoj,1990. godini, kreirao je 4 produkcije u 4 nemačka grada: Šekspirovog Kralja Lira u Frankfurtu, ČehovljevuLabudovu pesmu u Minhenu, Orlanda Virdžinije Vulf u Hamburgu i Crnog jahača u Berlinu. Vilson je umetnik koji otvara granice pozorišta, ruši zidove i stereotipe, čvrsto se drži izabranog stila, ne brine o trajanju predstave, eksperimentiše prostorno-vremenskim dimenzijama i svetlosnim efektima. Tako je njegov performans Život i vreme Josifa Staljina trajao 12 sati, dok je PLANinsku i GARDenijsku Terasu postavio na najviši planinski vrh u Iranu. Od 1990. imao je 9 premijera u Berlinu. Oživeo je svoje slavne produkcije: pored Ajnštajna na plaži, tu su Crni jahač u Londonu, San Francisku, Sidneju i Los Anđelesu; Iskušenja sv. Antona u Njujorku iBarceloni; Iščekivanja u Berlinu; Madam Baterflaj u Moskvi, Prsten Nibelunga u Parizu. Režira Monteverdijeve opere u Milanskoj Skali.
Što je gradski trg za novovekovni grad i katedrala za srednjovekovno selo, to je Bitef za modernu kulturu: mesto prosvetljenja i sticanja znanja, rekao je Vilson u polučasovnom obraćanju publici u Narodnom pozorištu. Uzgred je spomenuo susret sa Titom, u pozorišnoj garderobi posle izvođenja Pisma kraljici Viktoriji, kad ga je Tito pitao da li poznaje Elizabet Tejlor i, dobivši negativan odgovor, naprosto nestao. Svoju besedu Vilson je završio rečima: “Moramo da podržimo institucije i festivale kao što je Bitef. Ako izgubimo kulturu, izgubićemo svoje pamćenje!”
Povodom jubileja, Bitef je zahvalio svojim dugogodišnjim vernim saradnicima – Žoržu Baniju, Vladimiru Stamenkoviću, Nataliji Vagapovoj, Dušanu Jovanoviću, Ali Demidovoj, Majklu Koveniju, Dejanu Mijaču, Harisu Pašoviću, Eimuntusu Nekrošiusu, Sonji Vukićević, Andrašu Urbanu, Nikiti Milivojeviću, Borutu Šeparoviću, Biljani Srbljanović, Daliji Aćin i Bojanu Đorđevu.
Posle svečanog otvaranja nastupila je trupa plesnog pozorišta Tao iz Pekinga sa predstavom 6 i 7 koreografa Tao Jea, dobitnika prestižnih nagrada u Kini i svetu.
Sa ovom predstavom Tao Je je pobrao aplauze na pozorišnim scenama u Londonu, Parizu i Berlinu. Njegovo lično ime već asocira na drevnu kinesku religiju, filozofiju, pogled na svet, stil života i društvenog uređenja – taoizam. Motivacioni izvor ove religije čini kineski misticizam prikazan u knjizi Tao te king, koja se pripisuje drevnom mudracu Lao Ceu. Razum nije u stanju da nam otkrije put kojim treba da idemo u životu. Taj put –Tao – možemo dosegnuti jedino celinom svoga bića. Pojedinac ne može opstati ako ne živi u skladu s prirodom – harmonijom univerzuma i društvenim mikrokosmosom – grupom, plemenom, narodom. Tao je put i putovanje na kojem se postiže sreća, bogartstvo, zdrav i dug život. Tao je nevidljiv, nečujan, tajanstven, bezobličan, neodređen, bezgraničan, neuhvatljiv. Da bi postigao jedinstvo s Taom, pojedinac mora uspostaviti veze sJinom, ženskim elementom svih bića, mnogo prisnije nego sa Jangom, aktivnim muškim elementom. To zahteva harmoniju sa ritmom i tokom stvari: spontano kretanje prirode uvećava životnu snagu, uliva duh i kosmičku energiju u svako biće na Putu. Na tom putu je sinoć bio i Tao Je, sa svojim plesnim performansom 6 i 7, podeljenim na dva poluvremena: u prvom poluvremenu igralo je 6 izvođača, 3 igrača i 3 igračice, u crnim kostimima, u ambijentu kakav bi mogao biti kada je Bog stvarao Zemlju i razdvajao svetlo od tame, kosmički osećaj izlaska iz svemirske crne rupe, gde osim mraka i tračka svetlosti, koliko da se nazru ritmički pokreti tela razmeštenih na jednakoj međusobnoj udaljenosti u pravoj liniji, čas vrsti, čas koloni, nema ničega osim zvuka, prodorno bolnog, zastrašujućeg, ali i obećavajućeg: ljudi će se uspraviti, izaći iz mraka večnosti i zakoračiti na Put Svetlosti. U drugom poluvremenu na scenu je izašlo 7 izvođača, 4 igračice i 3 igrača, u belim kostimima, okupani svetlošću, ali bez apokaliptične pretnje muzike Univerzuma. Muziku su sad stvarali sami izvođači, dajući oduška svojim glasovnim darovima u trenucima izvođenja “pirueta”, kada uzimaju vazduh ili ga se oslobađaju. Tako kosmički duh ulazi u čoveka i sada oboje dišu jednim plućima.
Po rečima kritičara, oba dela ove predstave poseduju pozorišnu snagu i uverljivost. Fizička spremnost i uigranost izvođača je fascinantna. Pokreti laki, umilni, jednostavni, kao morski talasi pokretani blagim i umilnim maestralom. Zadivljujuća fizička kontrola, sigurnost i sinhronizovanost pokreta. Moćna telesna energija, lepota tela i skladno lelujanje, koje , poput ruže u punom cvetu, obogaćuje Taovu liniju Puta bujno rasprostrtom telesnošću. U ovoj opčinjavajućoj igri, ljudsko telo se doista pokazuje kao sveto mesto –hram duše. “Naš ples se neprestano razvija i nema konačnu formu, već predstavlja neprekidnu formu usavršavanja” – istakao je Tao Je u razgovoru sa novinarima.
Tao Je je izjavio da je sa svojom trupom razvio stil van tradicionalnog obrasca, pri čemu je verovatno mislio na tradicionalni kineski narodni ples, odnosno narodne igre u kojima svaka od 56 kineskih etničkih manjina ima nešto svoje, a među kojima su tradicionalno čuveni Dvorski, Dragonski i Lavlji ples – koji pokazuju snagu kineskih dinastija i jedinstvo naroda. Tao Je se, ipak, nije emancipovao od drevne taoističke tradicije, koja oduhovljuje gotovo sve oblike kineskog kulturnog izraza – pa i moderni ples.
Za ovu predstavu, selektori Bitefa rekli su da je minimalistički i vizuelno omamljujući scenski spektakl. I doista je spektakl.