Novogodišnji TV program: I posle smaka sveta, smak sveta

Kako je to izgledalo ove godine? Bilo bi očigledno da se razvojem televizije i pojavljivanjem većeg broja kanala očekuje i bogatija ponuda, ali “ne leži vraže”, bila je tu uzaludna nada. Program je postao sve siromašniji, besmisleniji i ispod granice dobrog ukusa.

Ove godine nije bilo nikog ko bi izašao u ponoć i poželeo nam sve najlepše. Trebalo bi razmisliti o povratku ove tradicije, pogotovu u ovo krizno vreme. Neko poznato, toplo lice da nas uvede u godinu pred nama.

Kako je program krenuo, bio sam se prilično zabrinuo da li će biti išta za komentarisanje jer slobodno se može reći da je jedino RTS imao nešto što bi se moglo nazvati novogodišnjim programom.

Javni servis je tako, kao u dobra stara vremena, posle “Dnevnika” krenuo ovog puta ne specijalom već novim epizodama dugo najavljivanog nastavka serije “Montevideo, bog te video”.

Priča prati ovog puta odlazak naših fudbalera u Urugvaj na Svetsko prvenstvo i kao i svaka epska priča kod nas sa svim svojim manama i vrlinama biće gledana. Reditelju i poducentu Draganu Bjelogrliću treba odati priznanje za realizaciju tako skupog projekta u današnje vreme, kao i to što je na našu scenu stupila potpuno nova mlada glumačka ekipa i tako osvežila naš tv i filmski prostor. Posle nas je zabavljao Šojić, a RTS dobija pohvale i za muzički program u kome su gosti pevali uživo – što nije bio slučaj na drugim kanalima.

Umalo se drugog dana desio incident sa filmom “Kraljev govor” koji je emitovan i na HRT1. Kablovski operateri su kasno reagovali i skrembovali program tako da je bruka izbegnuta.

Drugi program RTS bio je pun pogodak. Kulturno, ne pretenciozno i poučno. Krenulo je kultnim filmom Martina Skorcezea “Njujork, Njujork” sa Lajzom Mineli i Robertom de Nirom. Nezaboravne plesne tačke Lajze Mineli, raskošna scenografija i naslovna pesma Džona Kendera specijalno napisana za Minelijevu i danas ostavljaju gledaoce bez daha. Odličan potez prikazivanja ovog filma pred emisiju “Bunt” kako bi se i mladi gledaoci upoznali sa filmskim klasikom. Već pomenutom emisijom “Bunt” konačno je predstavljena zabavna emisija koja se ne uklapa u postoječe novogodišnje šablone. Osetio se neki dah srećnih osamdesetih, nije bilo pevaljki, šljokica i neukusa.

Voditeljski par su činili urednica Branka Glavonjić i frotmen benda “Bolesna štenad” Aleksandar Marković Lama. Fini, nenametljivi, sa pravim pitanjima. Miks novih i starih snaga sa ljudima koji svojim radom propagiraju rok kulturu. Šarm su davali Dragan Ilić, Gorica Nešović, Katarina Epštajn. Jedina zamerka RTS2 bila je dečija emisija gde su tri legende dečijeg programa Branko Milićević, Minja Subota i Raša Popov dovedeni u ponižavajući položaj. Izgledalo je kao da su na birou za nezaposlene. Ali to je tranzicijsko doba.

Prva srpska televizija, čini se, odlučila se za najeftiniji doček. Grčki vlasnici valjda znaju bolje od nas kolika je kriza. Red serija, filmova i koncerata. Opet smo videli pilot epizodu “Nadrealista” i neponovljivu Vesnu Trivalić koja je tako dugo nedostajala. Prikazana je i pilot epizode “Dame bez blama” čiji je koncept ostao nejasan – samo gomila skečeva. Ostaje i pitanje što muzički nisu iskorišćeni takmičari Prvog glasa Srbije. Moglo je to biti lepo osveženje.

B92 se odlučio za slični koncept. Ipak, i vlasnici su isti. Koncert Zvonka Bogdana je bio na info kanalu umesto na glavnom.

Studio B je iskoristio oprobani recept prenosa dočeka sa beogradskih ulica. Red muzike i šarmantne Ivon Jafali.

Pink je opet iskoristila “ recept” koji koristi već nekoliko godina unazad – Grand veselje – ali mislim da je i ljubiteljima ove vrste muzike ta zabava već dosadila. Stiče se utisak da isti pevaći pevaju iste pesme istim redosledom u istim kostimima svake godine. Šou Cece Ražnatović se sveo na “jedna pesma jedan želja” sa menjanjem toaleta, a voditelj Srđan Predojević nije se snašao. Očigledno mu ne odgovara ovaj format. Šou druge “ dive” Jelene Karleuše bio je na produkcijski mnogo boljem nivou.

TV Happy, koja ima nacionalnu frekvenciju, imala je nešto što je sigurno ispod nacionalnog nivoa – skečevi sa Lidijom Vukičević koje je teško prepričati.

Svi već kao papagaji ponavljamo koliko para toliko muzike. Sve to stoji ali ne može se non-stop koristit isti izgovor. Ako nema ideja, treba pustiti mlađe snage da pokažu koliko mogu. Pravo osveženje i pohvalu za svoj program zaslužuje RTS2 koja je pokazala da su ideje, a novac, glavna stvar.