Muvanje na brzaka

Sve je počelo kada sam na jednoj od društvenih mreža videla da se u Beogradu organizuje sastanak. Nekako mi je zasmetalo što nisam videla ko su organizatori i što su jedini kontakti adresa na Gmail-u (koju može otvoriti svako) i broj mobilnog telefona. Ipak sam, vođena znatiželjom da proverim o čemu se radi, odlučila da se prijavim.

Nakon slanja mejlova i popunjavanja formulara (bez ikakvog  memoranduma ili sedišta firme) ali sa obaveznim navođenjem JMBG-a, bilo je na redu testiranje strpljenja. Prvi sastanak trebalo je da se održi nekih deset dana nakon prijave ali smo čekali još dodatnih sedam dana. I da ne bude zablude – ovo nije besplatna usluga – „posredovanje“ se naplaćuje 1.300 dinara koje odmah po dolasku na sastanak plaćate organizatorima „na ruke“.

Sastanak se održavao u intimnoj amosferi u jednom malom kafiću na Dorćolu čija su vrata bila otvorena samo za kandidate u nedelju, od pola osam uveče.

Kafić se polako punio i sada su svi bili na broju – ukupno 12 ljudi – šest devojaka i šest mladića spremnih da u sedam minuta pokušaju da zainteresuju nekog za sebe. 

Pravila brzog upoznavanja su manje-više poznata, zahvaljujući mnogobrojnim filmovima i serijama. Na početku smo svi dobili redni broj i papirić na kojem ćemo ispisivati ocene kandidata. Devojke sede dok se momci smenjuju. Mala modifikacija u odnosu na već poznat koncept je produženje sastanka sa pet na sedam minuta.

Zvono se oglasilo i sastanak je počeo. Mladić koji je prvi seo za moj sto odlučio je da preuzme inicijativu: „Prvo ću ja u par minuta da kažem sve o sebi, a onda možeš ti, ako nam ostane još par minuta  preko,  slobodno me pitaj ukoliko te još nešto zanima“.

Očigledno, nije hteo da gubi vreme jer sedam minuta nije baš puno pa mi je u dahu izrecitovao iscpne informacije o sebi – kako se zove, odakle je, čime se bavi, šta ga interesuje, šta mu je hobi. U Beograd je inače došao samo na jedno veče kako bi učestvovao u „muvanju“.

Kao na pravom razgovoru za posao, trudio se da predstavi sebe u što boljem svetlu a ni prateća nervoza nije izostala – stalno se vrteo u stolici i neprestano škljocao olovku koju je držao u ruci.

Na pitanje zašto se odlučio na ovakav vid upoznavanja devojaka kaže: „Hteo sam da probam nešto novo, dugo sam sam i ne znam više na koje načine da tražim devojku“. Uporan je i ističe da će onu „pravu“ tražiti sve dok je ne pronađe. Vidi se, rešen je za ženidbu.

Situacija sa ostalim momcima bila je skoro identična – predstavljanje, priča o tome šta vole a šta ne, šta im je hobi, čime se bavi a i od mene se očekivalo da sve to ispričam. Ono što me, priznajem, iznenadilo je da muškarci jako vode računa o horoskopu pa je i to bilo pitanje bilo na meniju. „Ja sam Lav, ne znam kako bi naša dva znaka funkionisala u vezi, oba su dominantna“, rekao mi je jedan od njih zabrinuto vrteći glavom, kao da je „naša veza“ pukla pre nego što je i počela.

Kada su se sastanci završili, momci su se ljubazno pozdravili i otišli dok su devojke, naravno, ostale da svedu utiske o celom događaju, ali i o kandidatima. Činilo se da je već palo nekoliko novih simpatija, što je odlično za početak. Dok je druga dodala da je glupo što su odmah otišli, jer su imali mogućnost da se sada i bolje upoznaju. „Došao je ovde da upozna neku i sada kada to može i mnogo bolje da učini, on je pokupio jaknu i otišao“ dobacila je jedna iz grupe dok je par momaka bilo na vratima.

Iako te večeri među šest momaka nije bilo moje srodne duše, mogu reći da je spid dejting zanimljiv način upoznavanja. Možda mu jedino nedostaje romantika ili sam samo ja nepopravljivi romantik i ne smatram da upoznavanje „onog/one prave“ mora da izgleda kao razgovor za posao.

Kako god, vidim da je ostalih pet parova bilo uspešno, bar po informacijama koje su organizatori objavili na onoj istoj društvenoj mreži na kojoj sam i saznala za spid dejting.