Najstarija statistika kaže da se 93 odsto naše komunikacije odvija neverbalnim putem, a samo sedam procenata se zasniva na onom što zapravo izgovorimo.
Ovaj podatak je rezultat istraživanja koje je radio socijalni psiholog sa Univerziteta Kalifornija Albert Mehrabian, kasnih 60-tih godina prošlog veka.
On je utvrdio da, ako se poruka koju šaljemo tonom svog glasa i izrazom lica razlikuje od poruke koju smo zaista izgovorili, ljudi su skloniji da veruju neverbalnim znakovima nego izrečenom.
Putem svojih istraživanja Mehrabian je došao do računice da samo 7 odsto naše emocionalne poruke šaljemo putem reči koje izgovorimo, 38 procenata tonom a preostalih 55 odsto su ostali neverbalni znakovi.
Ipak, ovaj priholog je takođe upozoravao da tu statistiku treba uzeti sa rezervom i da se ona odnosi samo na specifične okolnosti.
Znamo da ljudi uspešno lažu, ali iako sami osećamo potrebu da povremeno slažemo, radije bi da to drugi ne čine nama. Zato je jasnije zašto je toliko interesa za govor tela usmereno prema otkrivanju laži. Koliko su održive priče da lažljivci gledaju u desno, vrpolje se ili se češkaju po nosu?
Prvu tvrdnju odmah možemo odbaciti na osnovi studije koja je prvi put naučno testirala tvrdnju da lažljivci gledaju u desnu stranu. Tim predvođen psihologom Ričardom Vajsmanom sa britanskog Univerziteta Hertfordšire, nakon niza eksperimenata je ustanovio da ljudi koji lažu ne gledaju na desnu stranu ništa više nego na bilo koju drugu.
Što se ostalih znakova laganja tiče, više od sto studija pokazuje da su jedini fizički znakovi koji su učestaliji u ljudi koji lažu-proširenje zenica i određena vrsta vrpoljenja s dodirivanjem određenih trivijalnih objekata ili češkanje delova tela što ne uključuje trljanje lica ili igranje kosom.
Studije preporučuju slušanje onog što neka osoba govori umesto posmatranja govora tela. Lažljivci često govore višim tonom glasa, daju mnogo manje detalja, imaju negativan stav i skloni su ponavljanju određenih reči.
Zaključak istraživača jeste da su subjektivno procenjivanje i sopstveni osećaj da li neko laže sigurniji od bilo kakvih naučnih merenja. Problem kod procenjivanja na osnovi govora tela je da onaj koji laže može imati istu gestikulaciju kao i čovek koji govori istinu, ali oseća strah i pritisak od ispitivanja.
Stoga ne čudi da smo, uprkos velikoj zainteresovanosti za ovu tematiku, još uvek poprilično neuspešni u otkrivanju lažljivaca.
Postoje još brojni slučajevi u kojima, na osnovu predrasuda o govoru tela, stičemo potpuno pogrešan utisak o osobi.
Na primer, za čoveka sa prekrštenim rukama na grudima često ćemo pomisliti da ima odbrambeni stav kojim se štiti od drugih osoba i njihovih mišljenja. Ako je pritom telo u potpuno ispravljenom položaju to može značiti da se osoba oseća sigurno i neranjivo ili se jednostavno može dogoditi da je toj osobi hladno i da se tako pokušava ugrijati, objašnjava David Meknil koji se bavi proučavanjem gestikulacije na Univerzitetu Čikago.
On ne pridaje toliku važnost tvrdnjama da su gestovi rukama kod govornika izuzetno bitne. Kaže da su gestovi koje ljudi upotrebljavaju više metaforičke i da se oni koji tumače govor tela zapravo služe proizvoljnim objašnjenjima.
Bez konteksta u kojem je nešto izrečeno i bez znakova govornog jezika koji bi nas upućivali na značenje, gestovi mogu biti potpuno besmisleni. Naučni pristup daje malo podrške onima koji tvrde da mogu čitati govor tela.
Univerzalni znakovi pobede i poraza
Ipak, u svetu znakova postoji jedan znak koji svi razumeju. Viđamo ga najčešće na sportskim borilištima i važi za sve kulture sveta: visoko podignuta brada i prsti koji oblikuju slovo V znakovi su pobede. Univerzalan je kao i govor tela koji nam predočava poraz.
Skoro svako od nas prepoznaje stav spuštene glave i opuštenih ramena nakon proživljenog poraza. Ako tražite znake pobede ili poraza, telo je daleko bolji pokazatelj za to od lica. Dok su posmatrali lica profesionalnih tenisera nakon meča, njihovi su izrazi lica bili toliko slični da istraživači nisu mogli razlikovati da li je meč završio pobedom ili porazom. Nasuprot toga, govor tela je bilo mnogo lakše pročitati, čak i kad lice nije bilo vidljivo.
Nedavne studije ipak ukazuju na to da iz načina na koji se ljudi kreću možemo izvući važne informacije o njima.
Muškarci su skloni reći da je hod ili ples žene izrazito seksi tačno u vreme kada su one u najplodnijem periodu. To može značiti da telo žene na svojstven način šalje poruku da je spremno za parenje, iako žena ili muškarci koji je prosuđuju nisu toga svesni.
Korišćenje govora tela za procenu seksualne privlačnosti ipak je pomalo rizično, pa Karl Gramer sa Univerziteta u Beču upozorava da žene daju ohrabrujuće signale u prvim minutama upoznavanja bilo da su za tu osobu zainteresovane ili ne.
Radi li se o koketiranju ili stvarnoj zainteresovanosti može se proveriti tek ako se ti znaci nastave i nakon najmanje četiri minuta međusobne komunikacije.