Istraživači su uspeli selektivno da uzgoje pacove koji su bili ili ekstremno aktivni ili ekstremno lenji, i tvrde da to ukazuje da genetika igra ključnu ulogu u našoj spremnosti da vežbamo.
Profesof Frank But, sa univerziteta u Mizuriju kaže da je u svom istraživanju dokazao da su “neki ljudi genetski predodređeni da budu lenji” i da je to možda važan korak pri identifikovanju dodatnih uzroka gojaznosti kod ljudi.
On smatra da bi bilo veoma korisno znati da li je neko genetski predodređen da ima manje motivacije za vežbanje, jer bi onda ta osoba imala veću mogućnost da postane gojazna.
Tokom istraživanja praćeno je koliko puta u periodu od 6 dana svaki pacov svojevoljno odlazi na točak za trčanje. Nakon toga upareko je najboljih 26 trkača, a isti proces je primenjen i na 26 pacova koji su se pokazali kao najviše lenji. Nakon što je program razmnožavanja ponovljen u 10 generacija, porodica aktivnih pacova trčala je 10 puta više nego lenja porodica.
Kod svih generacija uparenih pacova naučnici su su ispitivali nivoe mitohondrije u mišićnim ćelijama pacova, upoređivali građu pacova i sprovodili genetske procene. Nalazi su pokazali da nije došlo do većih razlika u građi i nivoima mitohondrije u ćelijama mišića pacova, ali da su se genetske odlike pokazale kao najvažnija razlika između dve porodice pacova.
Od 17.000 različitih gena koji se nalaze u jednom delu mozga, naučnici su identifikovali 36 koji imaju ključnu ulogu u predispoziciji za motivaciju za fizičku aktivnost. Sledeći korak naučnika je da istražuju efekte identifikovanih gena na ljudsku spremnost na vežbanje.