Genije ili neurotičar? Pojednostavljena, laička i pomalo uvredljiva dilema između čijih pojmovnih polova bi trebalo da se smesti kompleksna ličnost Nikole Tesle, jednog od najvećih svetskih naučnika svih vremena, nije došla slučajno. Nju su inicirali sam Tesla, svojim ponekad zaista bizarnim postupcima, ponašanjima i opsesijama, ali još više naknadna stručna tumačenja njegove ličnosti koja su umnogome oprečna. Jedni ključ i rešenja traže u domenu psihopatologije, drugi u čudesnom svetu arhetipova, tom bunaru kolektivnog nesvesnog koji je suštinski mogao opredeliti kako Teslin život, tako i stvaralaštvo.
Bez namere da se priča navede na mediokritetsku soluciju o „istini koja je negde na sredini“, sučelićemo stavove i dostupne činjenice, a do konačnih zaključaka nije došao ni Tesla, genije kakav je neosporno bio.
Istina, od najranije mladosti u ličkoj zabiti pa do životnog smiraja u svetskom megalopolisu, Tesla je imao neke svoje „mušice“ koje su odudarale od normalnog ponašanja, šta god se pod tom formulacijom podrazumevalo, o čemu je i sam ostavio pisane tragove.
Imao je fobiju od kose drugih ljudi („ne bih je dotakao, osim možda pod pretnjom revolvera…“), padaoje u groznicu posle samog pogleda na breskvu, dobijao je napad kad bi ugledao bisere, kamfor mu je izazivao veliku nelagodu, a radio je i stvari koje drugim ljudima teško da padaju na pamet. Pre nego što bi počeo sa jelom izračunavao je zapreminu tanjira sa supom, šoljice kafe ili komada hrane, prilikom šetnje je brojao korake, a sve radnje i operacije morale su biti deljive sa tri: ako bi kojim slučajem pogrešio, počinjao bi sve iz početka. Ta opsesija ga nije napustila ni u starosti, kada je u njujorškom hotelu broj sobe u kojoj je boravio („207“) morao biti deljiv sa tri, u kupatilu je ostavljano tačno 18 peškira, a na stolu za kojim je obedovao moralo je biti isto toliko salveta
(ceo tekst dostupan je u štampanom izdanju)