Protekao je ceo vek od kada je stidljivi, usamljeni dečak Robert Irvin Hauard, sin seoskog lekara Isaka M. Hauarda i Hester Džejn Irvin Hauard počeo da sanja o dalekim izgubljenim zemljama; o vremenu kada su ovom planetom hodali bogovi, a moćna kraljevstva uzdizala se i nestajala pod udarima krvavih sečiva mačeva, i crnomagijaškim dejstvima koje su kreirali čarobnjaci opsednuti demonima.
Robert Irvin Hauard rođen je 22. Januara 1906. godine u teksaškom gradiću Pister. Njegovi roditelji vodili su poreklo od bogatih familija sa juga Amerike, koje su posedovale plantaže na kojima su „crnčili robovi“ i u američkom građanskom ratu bile na strani Konfederacije.
Na Robertov intelektualni razvoj najviše je uticala majka. Hester Džejn svom jedincu usadila je prvo ljubav prema pisanoj reči, a docnije ga najviše podržavala u nastojanjima da postane poznati književnik. Iako je od malena gutao sve što mu je u knjiškom obliku dolazilo do ruku, školu je smatrao ograničavajućom. Iskustvo sa rigidnim profesorima koji su bezuspešno pokušavali da mu nametnu autoritet, kao i brojnim teksaškim siledžijama i kriminalcima primoralo je Hauarda da započne sa sticanjem fizičke snage. U svom kratkom životu tvorac Konana najozbiljnije je shvatio sentencu „u zdravom telu, zdrav duh“. Pored pisanja boks mu je postao velika pasija, a uzori su mu pored čuvenog boksera toga doba Džeka Dempseja, bili i tipovi koje su ljubitelji „plemenite veštine“ zvali „gumenim ljudima“. Oni nisu bili naročito vešti, ali nikada nisu odustajali i zahvaljujući sopstvenoj robusnosti trpeli su udarce koje tzv. normalni boksere nisu mogli izdržati na nogama.
U trinaestoj godini života, Hauard se sa roditeljima seli u središnji deo Teksasa, u varošicu Kros Plejn, u kojoj će ostati do kraja života. U obližnjoj biblioteci nailazi na knjigu posvećenu Piktima, varvarima koji su živeli na teritoriji današnje Škotske. Poznati po svojim tetovažama i ljutom neprijateljstvu sa nadirućim Rimskim legijama, Pikti su raspalili dečakovu maštu. Posle prvog čitalačkog susreta sa egzotičnim Piktima, radoznali mališan počinje da se interesuje za sve prastare civilizacije koje su opstajale u teškim, surovim, klimatskim podnebljima.
Uspeh Konana Varvarina: Značajno je napomenuti da je prva priča o Konanu „Feniks na maču“ objavljena decembra 1932. godine. Svog najpoznatijeg književnog junaka Hauard je zamislio kao mišićavog plavookog ratnika iz čijeg pogleda izbija vatra. Dok su ga potonji strip crtači isključivo prikazivali minimalistički obučenog, ogrnutog samo lavljom kožom, po Hauardovom viđenju Konan je oblačio sve na šta je nailazio u surovim uslovima u kojima je bitisao. Bio je visok i težak kao sam pisac: oko 190 cm i 95 kg.
Od decembra 1932. kada je prvi put ugledao svetlo dana, pa sve do Hauardovog tragičnog kraja četiri godine docnije, u magazinu „Otkačene priče“ objavljeno je sedamnaest novela posvećenih hrabrom Simerijancu koje je publika sjajno prihvatila.
Godina 1936. bila je izuzetno teška za Hauardovo svakodnevno bivstvovanje. Svi njegovi prijatelji posedovali su stabilne karijere i porodice. Njegovoj majci koja je godinama bolovala od tuberkuloze, stanje se drastično pogoršalo. Kada je 11. juna 1936. od medicinskih sestara saznao da mu je majka pala u komu, otišao je do automobila, iz pregrade za rukavice izvukao revolver, i pucao u slepoočnicu. Hester Džejn Irvin Hauard preminula je dan nakon sinovljevog samoubistva. Sahranjeni su u isto vreme 14. juna 1936. godine na gradskom groblju u Braunvudu.
Po knjizi Hauardove verenice Novelin Prajs „Onaj koji je hodao sam“reditelj Dejn Ajrel pre šesnaest godina snimio je film „Široki beli svet“, u kome je tvorca žanra mača i magije tumačio Vinsent D Onfrio, a njegovu devojku Rene Zelviger.
I pored činjenice da je tek posle smrti postao slavan, Robert Irvin Hauard nije ostao zaboravljen. Njegov alter ego Konan Simerijanac, ustoličen je kao ikona pop kulture zajedno sa Tarzanom, Svinijem Todom, Šerlokom Holmsom, grofom Drakulom, francuskim zločincem briljantne inteligencije Fantomom, Arsenom Lupenom, Fuom Mačuom, Džejmsom Bondom, Majkom Hamerom i Prljavim Harijem. Kuća u kojoj je živeo i stvarao svoja dela postala je spomenik kulture od nacionalnog značaja.
Svi ljudi umiru dva puta. Jednom kada okončaju ovozemaljsku misiju, a drugi put kada prestanemo da ih se sećamo. Na srpskom jeziku avanture najvećeg junaka žanra mača i magije, pod nazivom „Dolazak Konana Simerijanca“ u prevodu Srđana Ajdukovića , pre tri godine objavila je „IPS Media iz Beograda.
Konan na filmskom platnu: Kako u tekstu „Konan Varvarin u pohodu na medije“ ističe urednik u Izdavačkoj kući „Darkwood“ Vladimir Ćuk (Konan-Divlji mač Simerije“, knjiga br: 5, 2012. Beograd) inicijator ideje da se Konan ovekoveči na filmskom platnu bio je pisac novih Konanovih avantura Lin Karter.
Međutim, čovek koji je po tom pitanju prvi krenuo sa mrtve tačke zvao se Edvard Samer. Kao multimedijalni umetnik (književnik, scenarista, istoričar stripa, fotograf, slikar), a ujedno i ljubitelj Konanovog lika i dela, Samer je bio u mogućnosti da kada je filmska umetnost u pitanju na objektivan način sagleda Konanov ogromni kinematografski potencijal.
On je najzaslužniji za to što Arnold Švarceneger glumi Konana, kao i za činjenicu da ga je u rediteljskom smislu kreirao Džon Milijus. Iako su kod producenata za ulogu Konana u najužem krugu figurirali Čarls Bronson (čudno razmišljanje ako se u obzir uzmu Bronsonove vremešne godine) i Silvester Stalone, Samer je kao jedinog filmskog Konana isključivo video Švarcenegera.
“Samo Švarceneger sa svojim krutim austrijskim naglaskom i mišićavim torzom podseća na Konana koga je u sopstvenoj mašti zamislio prvo Hauard, a potom u umetnosti grafičke novele realizovali majstori crteža poput Frenka Frazete i Džona Bjuseme“, temperamentno je potencijalnim finansijerima epskog spektakla o Konanu objašnjavao Samer. A vreme je pokazalo da je bio u pravu!
Prvu verziju scenarija napisao je Oliver Stoun, a za reditelja je određen čovek koji je prvo kao scenarista filmova „Džeremaja Džonson“ i „Sudija za vešanje“, a potom i kao reditelj ostvarenja „Dilindžer“, „Vetar i lav“, „Dan velikih talasa“ i „Crvena zora“ kod kinematografskih sladokusaca stekao veliki ugled: Džon Milijus, koji je potom i znatno preradio Stonov scenario.
Svoja znanja iz istorije, mačevanja i ratničkih taktika, Milijus je vešto ugrađivao u filmove. Takav pristup primeniće i tokom rada na Konanu. On se Konanu nije divio samo kao literarnom i stripovskom heroju, već je shvatao Hauardov hiborijanski svet. Osnovna tema Milijusove epske sage je Konanovo odrastanje. Filmska storija počinje od trenutka kada Konanovo rodno selo napadaju brutalni i krvoločni vanski ratnici, predvođeni zloglasnim čarobnjakom Tulsom Dumom.
Selo biva uništeno, Konanovi roditelji ubijeni, a Duma prisvaja mač koji je Konanov otac nameravao da mu daruje tek kada stasa i postane zreo. Konan odrasta kao rob, međutim ubrzo postaje borac u jami. Posle brojnih borbi iz kojih izlazi kao pobednik, postaje slobodan konačno dobivši priliku da ispuni dečački zavet: nemilosrdna osveta prema glavnom krivcu svih njegovih patnji Tulsi Dumi. Samo snimanje filma u Španiji kao glavnoj lokaciji, trajalo je pet meseci (od januara do maja 1981) da bi ga godinu dana docnije u Holivudu premijerno pogledali.
Bitan detalj po kome je prvi filmski Konan do danas ostao upamćen je muzička tema Bazila Poledourisa, koji je sa Milijusom sarađivao na filmu „Dan velikih talasa“. Reditelj je želeo da muzička tema stvori atmosferu operskih spektakala. Da bi ispoštovao Milijusovu viziju, Poledourus je posegao za raznim inspirativnim izvorima, od crkvenih liturgija i srednjevekovnih muzičkih partitura, do kompozicija Karla Orfa i Mikloša Rože. Da bi kreirao što bolju muziku prisustvovao je snimanjima. Uklopljena na pravi način u kinoestetičku strukturu samog filma, Poledourisova muzička partitura samo je pojačala atraktivne ambijente u kojima je svojim pobedama carevao neustrašivi Simerijanac.
Za kratko vreme „Konan Varvarin“ inkasirao je oko sto miliona dolara! Danas ako u konačni zbir uključimo i mnoga DVD izdanja, pomenuta cifra prelazi preko 300 miliona dolara. Konan je samog Švarcenegera lansirao u veoma isplativog glumca, što su docnije pokazali filmovi „Terminator“ i „Totalni Opoziv“. Takođe u kinoestetskom smislu postavo je zahtevne standarde fantastičnim epskim spektaklima pod nazivom „mač i magija“ , koje sve do pojave atraktivnih kompjuterskih igara, a potom i trilogije „Gospodar Prstenova“ Pitera Džeksona niko nije prevazišao.
Konan Uništitelj: Veliki finansijski uspeh „Konana Varvarina“ dve godine docnije (1984) uslovio je nastavak avantura snažnog i hrabrog Simerijanca pod nazivom „Konan Uništitelj“. Ovoga puta realizaciji pristupila je iz sasvim drugog ugla. „Konan Uništitelj“ za razliku od prvog dela više je bio usredsređen na akciju, čemu su znatno doprineli prvi scenaristi, inače autori brojnih grafičkih novela posvećenih harizmatičnom Simerijancu Roj Tomas i Geri Konvej.
Oni su docnije odlukom producentkinje Rafaele De Laurentis izbačeni iz projekta. Potom je producentkinja angažovala novog scenaristu Stenlija Mana, ne samo da prepravi postojeći, već da napiše novi. Reditelju ovog filma Ričardu Flajšeru, za razliku od Milijusa, bila je najvažnija Švarcenegerova mišićava pojava, kao i da scene borbi sa ratnicima, čudovištima i čarobnjacima, najviše dođu do izražaja.
Kada je u pitanju „Konan Uništitelj“ izuzetno je zanimljiva glumačka podela. Jednu od ključnih uloga u filmu dobila je crnoputa manekenka Grejs Džouns. Tumačila ja amazonku Zulu, čije je glavno oružje bio dugački štap kojim je vitlala i van filmskog seta, što je uslovilo da mnogi iz ekipe, uključujući i samog Flajšera dobiju žestoke udarce.
I pored zadovoljavajućeg finansijskog uspeha, drugi deo Konana znatno je lošiji od originala. Međutim i on je gledaocima uspeo da dočara bajkovito simerijansko vreme.
Najslabiji Konan do sada: Da treća, nije uvek sreća, dokazuje i najnoviji film „Konan Varvarin“ snimljen u 3D tehnologiji, i koji sa originalom, osim naslova, nema ničega zajedničkog. Uloga varvara u televizijskom serijskom spektaklu „Igre prestola“ preporučila je Džejsona Momoa za glavnog aktera.
Reditelj ovog filma bio je Markus Nispel, koji je napravio hvale vrednu karijeru kao reditelj reklama i muzičkih video spotova. Pre „Konana Varvarina“ Nispel je kao reditelj potpisao rimejk kultnog horora iz sedamdesetih godina „Teksaški masakr motornom testerom“.
Treći deo sage o Konanu doživeo je debakl. Kako na kraju okarakterisati ovaj prvo u kreativnom, a potom i u finansijskom smislu totalni promašaj? Čim na početku filma odjekne rečenica „između vremena kada su okeani potopili Atlantidu i uspona sinova Ariasa postojalo je doba o kojem se nije moglo ni sanjati“, Konanovi fanovi odmah steknu osećaj da će gledati bledu kopiju prvog filma, obogaćenog najnovijim vizuelnim efektima. Nispel je najnovijeg Konana realizovao za generaciju koja tek stasava i to je uradio neubedljivo. U rediteljskom smislu loše vođen Džejson Momoa deluje kao Švarcenegerova karikatura.
I pored Nispelovog kinematografskog promašaja Konan je još uvek popularan. Gde počiva tajna njegovog ne samo opstanka već i uspeha u vremenu digitalnih tehnologija? Odgovor se možda krije u činjenici da i pored toga što je Varvarin, Konana to nikada nije sputavalo da na sopstveni specifični način bude plemenit i pravedan, pa makar se sve to zbivalo u drugoj dimenziji ljudske stvarnosti koju nazivamo maštom.