Ona se zove Aniken Jorgensen i jedna je od tri 17-godišnje modne blogerke koje su bile zvezde rijaliti serije od pet delova o jezivim uslovima rada koji vladaju u konfekcijskim fabrikama u Kambodži.
Angažovana u okviru društvenog eksperimenta od strane Aftenpostena, najvećih norveških novina, Jorgensen je zajedno sa Fridom Otesen i Ludvigom Hembrom otputovala u Pnom Pen u oktobru, gde su iz prve ruke mogle da osete težak život tamošnjih tekstilnih radnika.
Poput tinejdžera na ekskurziji, trio je bio sasvim bezbrižan, sve dok nije suočen sa stvarnim životom.
U drugoj epizodi Jorgensen, Otesen i Hambro posećuju dom Sokti, radnice u fabrici koja živi u minijaturnom stanu.
“Žao mi je nje, ali onda pomislim da je ona navikla da tako živi”, kaže Otesen u videu. “Za nju je ovo dom; ona misli da to nije tako loše”.
Kako se serija nastavlja, javljaju se prve pukotine u dušama mladih blogera. Hambro je vidno uznemirena nakon odlaska u jedan od svetski poznatih lanaca butika u kom jedna bluza košta više od mesečne kirije njihove drugarice Sokti.
“Mislim da je teško raditi u ovoj industriji. Oni koji proizvode odeću, trebalo bi da mogu sebi i da je priušte”, kaže on.
U razgovoru koji su kasnije imali sa Sokti, shvatili su da ona zapravo nije zadovoljna svojim životom.
“Bila sam sigurna da će reći da je srećna, jer ovde svi izgledaju tako. Oni ne vide alternativu. Oni ne vide norveške kuće”, rekla je Jorgensen.
Hambro, podjednako začuđen, uporedio je život u Norveškoj sa životom u balonu. “Mislite da znate; mislite da znate koliko je sve to loše”, kaže Hambro. “Ali ne znate dok ne vidite”.
Bacanje u vatru
U trećoj epizodi blogeri pokušavaju da rade samo jednu smenu u tekstilnoj fabrici. Međutim, kako sat otkucava, postaje im sve teže.
“Ovo je kao večni začarani krug”, kaže Otesen. “Ovo se nikad ne zadržava. Sedite ovde i šijete isti šav iznova i iznova. Bila sam ovde dva sata i radila jednu te istu stvar. Gladna sam, umorna i bole me leđa”.
Hambro, iako umoran, priznaje da bi situacija u drugim fabrikama u Kambodži mogla biti još gora.
“Užasna je istina da je ovo jedno od retkih mesta u koje su nas pustili”, kaže on za fabriku u kojoj su boravili.
“Pitam se kakva su ona mesta na kojima nismo dobrodošli”.
Ipak, naporan rad nije bio najgori teret mladim Norvežanima. U četvrtoj epizodi oni su dobili zadatak da nahrane celu televizijsku ekipu svojom dnevnom zaradom od po tri dolara.
“Koliko malo možete kupiti za devet dolara ne možete videti na televiziji. Oni nemaju novac da jedu; velike modne kuće izgladnjuju svoje radnike, a niko ih ne smatra odgovornim”, kaže Hambro.
Do kraja serije, blogeri su transformisani, a naročito Jorgensen, koja je ranije opisivala život radnika kao “pristojan”, jer “imaju posao”.
“Stalno mi se u mislima mota ideja da je tako mnogo ljudi na svetu potpuno beskorisno. Oni ne rade ništa celog svog života”, kaže ona u poslednjoj epizodi, brišući suze.
Nakon što je čula priču od žene čija je majka umrla, praktično od gladi, Jorgensen je bila potpuno slomljena.
“Njena majka nije umrla od bolesti, ili zato što je neko ubio. Ona je gladovala do smrti, jer nije imala za hranu”.
Šta li bi gospođica napisala da je bila u Srbiji 1999.g. dok su norveški piloti sejali razne nuklearne bombice, bombice za uništenje EPS, bolnica,… ljudskih života.
Šta bi napisala da je radila u RTS koji je isto bombardovan dok su zapadnjaci pili šampanjac u čast novih prihoda i novih slugu i porobljenih naroda.