Odlazak u bioskop u Beogradu (pošto u Srbiji biskopi ne postoje tako da i sama pomisao da se može otići u njih predstavlja vrhunsku egzotiku) predstavlja “par exellence” sociološki fenomen. Ukoliko se ide u multipleks bioskop u tržnom centru onda se publika sastoji od razgaljenih “šopoholičarki” i njihovih partnera koji služe kao nosači beskonačnog broja kesa s kupljenom robom.
Ukoliko se u bioskop ide vikendom na projekciju nekog od filmova laganog sadržaja sa mladim glumcima blistavog osmeha koji rešavaju svoje egzistencijalne (ljubavne) probleme onda će publika biti apsolutno identične starosne, intelektualne ekonomske strukture te će svakom gledaocu koji se ne ljubi s onim pored sebe biti vrlo neprijatno. Ukoliko ste otišli u bioskop u deset uveče radnog dana dok košava uteruje jezu i hladnoću u kosti onda ne znate šta da očekujete
Filmovi Srđana Dragojevića se nisu mogli jasno definisati ni kao komedije ni kao sumorne slike ratne i degenerisane Srbije ni kao pokušaji da se manipuliše sa svim opštostima naše stvarnosti da bi se ostvario komercijalni uspeh jer je ustaljena praksa da se “narod” u Srbiji najlepše smeje vicu koji već zna, a koji je izgovorio neko na televiziji ili bioskopskom platnu.
Filmovi Srđana Dragojevića su satirično-tragične slike srpske stvarnosti upakovane tako da ih svaki gledalac, ma kom društvenom sloju pripadao, savršeno razume i da u isto vreme oseti uzbuđenje, strast, strah i sažaljenje dok posmatra filmske sekvence koje ubrzo nakon gledanja postaju kultni citati koje ponavljaju generacije.
Gomila kinestetičkih detalja iz drugog plana i samo-citata na ranije Dragojevićeve filmove čine film jako zabavnim. A onda, u sred zabave skovane u najboljoj tradiciji bratoubilačkog humora i anti-junaka koji su kriminalci dobrog srca, poslednjih petnaest minuta filma donosi surovu egzekucuju svega onoga čemu se smejete prethodnih sat i po : veristički prikaz nasilja i bezizalaznosti u kome se nalazi Srbija.
Onda padaju u vodu i simpatični citati u kojima je odnos Čarlstona Hestona i Stefana Bojda u “Ben Huru” malo više od prijateljstva i u kome je film Džona Sturdžisa “Sedam veličanstvenih” metafora za borbu LGBT populacije za svoja prava. Onda i sav, za nekoga, prizeman humor gubi smisao. Na kraju samo ostaje surova slika mladih i gnevnih desničara koji biju i uništavaju ne iz ideologije ili uverenje već iz čistog očaja i nemanja alternative. Onda policija postaje pokvarenija od kriminalaca i ratnih boraca jer koristi tu istu omladinu da tuče one čija ljudska prava brane.
Baš kao što glavni junak, kriminalac Limun kaže svojim prijateljima koji odbijaju da obezbeđuju Paradu ponosa : “Mogli ste da čuvate političare, pevačice i kriminalce, a nećete da čuvate njih”. U zamenici “njih” je poenta ovog filma : njih, nas, jednih protiv drugih ima koliko god želite. A autorova teza da je devedesetih bilo bolje nego sada stoji u potpunosti.