Nepismenost je globalna boljka, iako se zna da je najgore u Aziji i subsaharskoj Africi, piše Tportal.
Danas je trenutno u svetu 750 miliona nepismenih starijih od 15. godina, od kojih su dve trećine žene. Svaki šesti stanovnih sveta nije savladao taj osnovni civilizacijski korak i neće skoro. Četvrt milijarde dece ne zna da čita, piše i računa, iako je polovina njih četiri godine pohađala školu? Oko 69 miliona devojčica i dečaka uopšte nema pristup osnovnoj školi, a oni koji je pohađaju, čine to neretko u takvim uslovima da iz nje izlaze potpuno nepismeni.
Takođe, 71 milion njih neće nastaviti srednje obrazovanje i zbog toga neće imati priliku da napreduje u poslu. Svetska ekonomija zbog neobrazovanosti godišnje gubi stotinu milijardi evra. Sve se češće govori o medijskoj i informatičkoj pismenosti mladih, a mnogi još nemaju uslove za papir i olovku. Jesmo li globalno društvo neznanja?
Rezultati pismenosti
Nije čudo što je ovih dana UNESCO oglasio redovni godišnji alarm, upozoravajući na očajne rezultate.
Počelo je optimistično. Verujući u bolji svet, na Svetskom forumu o obrazovanju u Dakaru 2000. godine 164 zemlje usvojile su Milenijumsku deklaraciju UN – a, kojom se obavezuju da će im nakon suzbijanja gladi i ekstremnog siromaštva, glavni zadatak biti da do 2015. prepolove broj odraslih analfabeta i svakom detetu omoguće besplatan pristup osnovnom obrazovanju (četiri razreda osnovne) kao osnovnom ljudskom pravu.
Pokrenut je projekat UNESCO-a ‘Obrazovanje za sve’, jedan od najvećih u svetu, u kom vrhunski stručnjaci prate stanje i daju smernice u postizanju toga cilja. Za zemlje potpisnice novčana obaveza nije samo trošak: svaki dolar uložen u obrazovanje mladih donosi 10-15 dolara privrednog rasta, ponavlja UNESCO. Ali… U poslednjoj dekadi 20. veka broj nepismenih smanjio se za 12 odsto, a od 2000. kada je pokrenuto ‘Obrazovanje za sve’, smanjio se za – jedan posto. S globalnom zajednicom nešto očigledno ide loše.
Zvono za uzbunu
Doduše, danas polovina dece ide u vrtiće ili neke druge institucije predškolskog vaspitanja, za razliku od pre 14 godina kada ih je išla samo trećina, a porastao je broj dece koja pohađaju osnovnu školu, no tvrdoglavi broj od 250 miliona nepismenih mališana pokazuje da se problem rešava formalno, a ne suštinski. I da su zahtevi sve veći.
Broj dece koja ne pohađaju osnovnu školu čak se i smanjio za 31%, ali od 2007. godine u pismenosti nema baš nikakvih pomaka, kao da je sve stalo. Ratovi, recesija, kriza? Za kvalitet obrazovanja, kaže analiza UNESCO-a, od presudnog značaja je kvalitet nastavnika i nastave, a u zemljama u razvoju je drastična nestašica učitelja, nemotivisanih i očajno plaćenih.
Da bi sva deca u svetu dobila osnovno obrazovanje, mora da se u periodu od 2011. do 2015. zaposli još 5,2 miliona učitelja. Cinici će reći da za to nedostaje politička volja, da se ulaže u oružje, a ne obrazovanje, da postojeći obrazovni sistem u dobrom delu sveta odgovara ultra bogatima, jer im garantuje robovski rad neobrazovanih. Politiku finansira narod, a nepismeni narod to teže shvata.
Snalažljivi preduzetnik
I dok u Nemačkoj na 20.000 kurseva u Centrima za obrazovanje odraslih možete naučiti pravilno da čitate i pišete, u Indiji sa najviše nepismenih žena na svetu, 28 miliona, jedan preduzetnik došao je na ideju kako bez kurseva i nastavnika da opismeni naciju.
Domaće pesme, sapunice i filmove koje Indijci “gutaju”, titluje onako kako se titluju karaoke, čime omogućava gledaocima tačno praćenje izgovorenog i napisanog teksta, pa oni koji nakon škole nisu mogli da pročitaju ni red teksta, sada čitaju i pevaju zajedno sa zvezdama Bolivuda.
Boreći se protiv ekonomske krize i nezaposlenosti mladih, članice EU su se složile da do 2020. moraju da smanje funkcionalnu nepismenost dece do 15 godina sa 20 na 15 odsto.
“I mi u Evropi moramo da se ozbiljno posvetimo kvalitetnom obrazovanju mladih, jer ćemo za koju godinu govoriti o izgubljenoj generaciji”, kaže šef UNESCO-ve kancelarije u Nemačkoj Diter Ofenhauzer.