Bila je proglašavana za đavolji napitak, ocrnjena da podstiče na radikalno ponašanje, tirani su osuđenike na smrt terali da je piju do smrti. Kafa je sve to “preživela” i danas je pravo “mirnodopsko” piće.
U Meki je kafa bila zabranjena 1511. godine, jer se verovalo da podstiče na radikalna razmišljanja i razonodu. Tamošnji guverner smatrao je da bi mogla ujediniti opoziciju te ju je odlučio da zabrani. Osim toga, članovi nekih sufijskih grupa koristili su je da bi ostali budni tokom molitvi.
Kada je kafa u 16. veku stigla u Evropu, sveštenstvo u Italiji trudilo se da je zabrani i označilo ju je kao đavolji napitak. Ipak, papa Klement VII probao ju je i rekao da je ukusna, pa se čak i našalio da je treba krstiti. Nakon ovog papskog blagoslova, kafane širom Evrope ubrzano su je počele uvoditi u svoje ponude.
U Konstantinopolju je 1623. Murad IV preuzeo presto otomansko i ubrzo zabranio kafu i uspostavio sistem kazni za one koji je piju. Kada bi vas prvi put uhvatili da je pijete, kazna su bile batine. Ako biste i posle toga ponovo konzumirali napitak, ušili bi vas u kožnu torbu i bacili u vode Bosfora.
Švedska je 1746. zabranila kafu, kao i pribor koji se za nju koristi. Čak je i kralj Gustav III naredio da osuđenici na smrt moraju piti kafu, dok su lekari beležili koliko će šoljica popiti dok ih to ne ubije.
U Pruskoj je 1777. Frederik Veliki ( Frederick ) izdao manifest, tvrdeći da je pivo superiornije od kafe. On je tvrdio da kafa remeti potrošnju piva u zemlji, nadajući se da će kraljevski dekret uticati na to da građani radije popiju pivo kada se probude.
Kafane u Beogradu
Inače, prema istoričarima, prva beogradska kafana ukojoj su Turci služili kafu otvorena je još 1522. godine u jednoj zgradi na Dorćolu.
U svojoj knjizi “Stare kafane Beograda” dr Vidoje Golubović kaže da nema pretenzije da tvrdi kako se beogradska ugostiteljska radnja zvala baš kafana, i navodi da su se u nas, od samih početaka do danas, koristila razna imena: karavan saraj, han, mehana, mejhana, kavana, birtija, bife, gostionica, aščinica, krčma, bar, restoran i, na kraju, ugostiteljski objekat.
Prema informacijama dostupnim u našoj literaturi, a do kojih je ovaj autor došao, prve kafane nastaju u gradu Meki u XV veku. Tokom XVI veka otvaraju se kafane i u Siriji i u Kairu ali ne može se sa sigurnošću tvrditi kada prve kafane počinju da rade u Turskoj. Golubović kaže da je pronašao samo zapis da je 1554. godine radila kafana u Carigradu.
Uživanje kafe sa Istoka je na Zapad preneto u XVI veku. Posle Beograda, prvu kafanu, 1592. godine, dobija Sarajevo, London 1652, dve godine docnije Marselj, u Beču je otvorena 1683. godine a u Lajpcigu 1694.
“Kafane, one stare, bile su deo života čaršije, imale poseban duh, neobičan, specifičan, izazovan, u njima je pulsirao kulturni, zabavni, privredni i društveni život, protkan politikom, pa i onaj, zašto ne reći – normalan. Kafana je bila stecište advokata i boravište svedoka. Jednostavno, mesto gde se odvijao život grada, gde su spremane i prikazivane pozorišne predstave, održavani koncerti, sastanci sportskih društava, političkih stranaka, esnafa, organizovane zabave i susreti, održavane sednice Narodne skupštine, uređivane novine, u njima su pisane pesme i učili se muzički akordi, smišljane su ideje ali i jela, u njima se pilo i spavalo”, kaže Golubović u predgovoru svoje knjige.