Glumac je od onih ljudi koji žive više intuitivno i stalno su “na putu”, te im i život priređuje najčudnije okolnosti koje stvaraju posebno iskustvo. Žan Mark Bar je stoga ekskluzivno, ali u svom slobodnom stilu, govorio o Fon Triru, Besonu, filozofiji, ljubavi
O određenim ljudima nije lako pisati. Jer, u koju god oblast njihovog života da zavirite, komplikovana je. Sa druge strane, kao ličnosti su vrlo jednostavne i neposredne. Upravo takav je i čuveni francusko-američki glumac Žan Mark Bar. Osim što je prva asocijacija na spominjanje njegovog imena zgodni muškarac u ronilačkom odelu iz filma Luka Besona “Veliko plavetnilo” (1988), saradnja sa kontroverznim Danskim rediteljem (Larsom fon Trirom) na filmovima “Evropa” (1991), “Kroz talase”, “Dogvil”, “Nimfomanka”, dala je buntovničku, alternativnu crtu njegovom licu, ali i karakteru.
Javnost ga danas zna kao multidisciplinarnog umetnika. Fotografa, producenta, ali i reditelja koji je taj deo svoje karijere započeo filmom “Ljubavnici” (2000) o jugoslovenskom slikaru Dušanu Gerziću Geri, a nastavio ostvarenjima “Too much flesh” i “Being light”. Kao pripadnik “bit generacije” u mešavini sa evropskim vrednostima, Bar je stanovnik sveta, stalno u potrazi za nečim novim. Ovih dana izazov mu je melodrama “Krojcerova sonata”, gde u ulozi Poznjecova iznova propituje značenje braka, ljubomore, posesivnosti, seksa, ali i zločina, dok se uživo na sceni, na klaviru i violini, izvodi istoimena Betovenova simfonija. Reditelj predstave je Goran Šušljik; dramaturg, pijanista i Sofija (supruga Poznjecova) je Irina Dečermić, a violinistkinja Sonja Kalajić. Ovakva konstelacija stvarideluje sasvim obično, ali ne i kada je u pitanju Žan Mark Bar.
Osim glume, studirali ste i filozofiju, kako u tom kontekstu objašnjavate ličnu istoriju i odluku daradite na predstavi sa bivšom suprugom (Irina Dečermić) i njenim suprugom (Goran Šušljik)?
Imao sam sreće u životu jer sam mogao da biram od nekoliko svetskih prestonica gde ću živeti. Sa 19 godina sam otišao u Francusku da studiram filozofiju na Sorboni. Međutim, ubrzo sam shvatio da nemam baš odgovarajuće intelektualne sposobnosti za taj fakultet, pa sam se oslonio na ono što imam, na svoj fizički izgled (smeh). Tako sam se jednog dana pogledao u ogledalo i rekao sebi “hm, možda bi mogao da se posvetiš glumi i da na taj način obiđeš svet i istovremeno stekneš ogromno životno iskustvo”. Između ostalog, to je bilo potaknuto i delima Džeka Keruaka (bit generacija) koja sam u to vreme čitao i proučavao. Na tom “putu”, u školi Dramskih umetnosti u Londonu, upoznao sam i Irinu, koja me je uvela u svet klasične muzike. Od tada traje naša priča. Između nas se razvila ljubav koja i danas postoji. Bez obzira na to što više nismo u braku, stalno smo u kontaktu. Ovaj projekat, koji osim Irine i mene uključuje i njenog sadašnjeg supruga, samo je dokaz da ljubav pomera granice i to je moja životna filozofija.
Ovog puta ćete igrati lik Poznjecova koga je kreirao Tolstoj, veliki ruski klasik. Kako ćete se identifikovati sa jednom slovenskom dušom i u kom kontekstu je ova priča aktuelna?
Da, ja ću igrati na premijeri i na prvoj reprizi, a onda će moj kolega i reditelj predstave Goran Šušljik preuzeti ulogu Poznjecova. Glavna dilema koju imam i šta sam pokušao da pronađem kroz lik, a objasnim sebi i publici, jeste opšta pojava dominacije muškaraca u današnjem svetu. Ali, i ne samo to, poražavajući je i podatak da broj onih koji su ubili svoje supruge stalno raste. Kako u Rusiji tako ovde, ali i u Francuskoj, na primer. Konfuzija postoji svuda, i žena, htela to ili ne, primenjuje različite tehnike kako bi došla do izražaja i izborila se za svoju poziciju. Ona pre svega mora da se koristi zavođenjem kao svojim najjačim oružjem, da bi očarala muškarca i na neki način ga podredila sebi. E, u toj tački njihov odnos se kvari i više nije zasnovan na ljubavi i razumevanju između dvoje ljudi, nego na jednoj vrsti manipulacije. Tako da nije bitno da li je to srpska ili francuska duša, jer se one razlikuju, ali su problemi svuda isti.
Karijeru filmskog glumca započeli ste saradnjom sa Lukom Besonom, usledili su filmovi sa Larsom fon Trirom, a tek u skorije vreme snimate i za američko tržište. Zbog čega je odabir tako tekao, kakva je razlika u ove dve produkcije i kako vidite budućnost filmske industrije, u kom pravcu će se razvijati?
Luk Beson pokušava da reprodukuje ono što se radi u Americi, gde se prave industrijski filmovi, važna mu je zarada. Lars se, sa druge strane, posvećuje mnogim koprodukcijama i pravi filmove na engleskomjeziku, namenjene svetskom tržištu i na taj način traži pandan, alternativu američkom filmu. Provocirajući, on vraća strast u bioskope. Postavljajući pitanja šta je to istinska kultura i istražujući ključne teme i odnose, on ostaje veran pravoj umetnosti. Interesantno je da nakon “Velikog plavetnila” nisam postao francuski junak jer nisam bio Francuz, a sada se događa da pod zastavom Danske radim sa jednim Englezom, Nemcem, Ircem… i stvaramo nešto što ne pripada samo jednoj naciji, već je to zajednički proizvod i to je za mene prava evropska kultura. Što se tiče Zapada, 60-ih i 70-ih godina, u vreme mog odrastanja bili smo okruženi ostvarenjima nabijenim politikom, “Taxi driver”, “Easy rider”, i ona su nas učila da kritički posmatramo stvari, ali od pada Berlinskog zida komercijalni filmovi su dominantni. U njih se ulaže po 200, 300 miliona dolara, distribuiraju se po celom svetu i Amerika je u panici da svu zaradu pokupi za sebe. U stvari, možda je pravo pitanje koja je to arena u kojoj će se u budućnosti razvijati filmska industrija? Mislim da je to Internet koji, kao crna rupa, sve guta i naš rad ne vredi ništa jer jednim klikom možete pogledati šta god želite. Ali, npr. “Seksualnu hroniku jedne francuske porodice” (2012), gde ja potpisujem režiju, preko jutjuba je videlo 35 miliona, preko Torenta 15 miliona ljudi, što znači – cela jedna zemlja. I to je magija, jer i onaj ko nema novca može sebi to da priušti.
Postoji li događaj u dosadašnjoj karijeri za koji biste rekli da je bio najviša tačka?
Ove godine sam zaista doživeo fantastične stvari. Glumci se vole i za nas je vrhunac da zajedno provedemo vreme i da se osećamo važnim i velikim, u suprotnom znači da nemate ego koji je potreban za ovaj posao. Nakon “Velikog plavetnila”, imao sam TV emisije, gomilu intervjua, postao sam sex simbol, ali sve je to bilo toliko lažno. Nije me ispunjavalo. Međutim, ovo što se sada događa, to je prava stvar. Proveo sam 3 meseca u Anadoliji, onda sam otišao u Kaliforniju, proslavio Božić sa mamom, pa u Sidnej, gde sam radio na projektu koji je rađen po delu Rejmonda Karvera, pa Francuska u kojoj radim na seriji, a sada sam ovde i igram sa bivšom suprugom i to Tolstoja. Tako da ne mogu da izdvojim jedan važan događaj. Eto, sve se samo razvija i na sreću da sam krenuo ovim putem, inače bih bio samo tačkica koja ispunjava pikselena ekranu.