Poslednja nedelja maja je za pozorišni esnaf ono što je Nova godina, pa sve spojena sa Božićem, za ostatak civilnog društva. Tada se, naime, dešava Sterijino pozorje, krunski festival našeg teatra. Bilo da smo učesnici ili posmatrači, lepo se doteramo, družimo se, kako je red, i malo popijemo i na kraju podvlačimo crtu iza protekle sezone.
Sterijina nagrada ne donosi predstavi i njenim stvaraocima samo prestiž i amblem posebnog kvaliteta. Nastala u vreme socijalizma, ova nagrada je donosila i neke benefite na radničko-samoupravnom planu. Naime, većina pozorišnih institucija i danas u svojim statutima za laureate Sterijine nagrade predviđa poseban platni razred i status prvaka drame. Sličnu praksu ima i Komisija za dodelu nacionalnih penzija, koja Sterijinu nagradu tretira kao nužni dokaz nečijeg izuzetnog doprinosa pozorišnoj umetnosti. Što se samih institucija tiče, osvojena Sterijina nagrada uglavnom ne znači da će se njihov status poboljšati u očima osnivača.
Dok je status Sterijine nagrade, iako pomalo staromodan, ipak jasan, status samog Sterijinog pozorja kao da je izgubio konture i razlio se po raznim stranama naše društvene ne-stvarnosti.
Osnovano 1956. godine, Pozorje je definisano kao festival nacionalne drame i pozorišta takmičarskog karaktera. Pod nacionalnim, osnivači su podrazumevali jugoslovensko. Tako je Pozorje nastalo kao kulturološki projekat enormnih razmera, jer je za cilj imalo da zajednicu ravnopravnih naroda i narodnosti na kulturnom planu redefiniše u jednu i jedinstvenu naciju – jugoslovensku.
Taj projekat imao je nepodeljenu podršku samog vrha partije, a sam Tito često je posećivao ovu kulturnu manifestaciju, kao nijednu drugu, i blagosiljao je. Sami osnivači bili su neosporni autoriteti jugoslovenske kulture, među ostalima i Josip Vidmar, Ivo Andrić, Milan Bogdanović, Branko Gavela, Velibor Gligorić, Mladen Leskovac, Veljko Petrović, Tomislav Tanhofer, Dušan Matić, Meša Selimović i brojni drugi koji su kroz tri decenije, iako nisu pozorišni profesionalci, svojim ugledom i uticajem definisali ili podržavali ovaj projekat.
Pozorišni profesionalci zdušno su prihvatili ovaj projekat jer je jednostavno bio dobar za umetnost, značio je veću konkurentnost, razmenu ideja, mešanje i razmenu glumaca, pisaca, reditelja, veće tržište. Projekat je uspeo. Jugoslavija se, međutim, ipak raspala, a vrhovi novih nacionalnih partija isposlovali su da se nacionalne kulture povuku u svoje zabrane.
Sterijino pozorje tada je prestalo da postoji. U stvari nije, ali bolje da jeste jer se uvuklo u razne improvizacije i glavolomne preformulacije, grozničavo tražeći način da i dalje bude značajno politički dezorijentisanim i kulturi potpuno nesklonim elitama. Pozorja su počela da bivaju skraćena, asimetrična, pa onda srpsko-crnogorska, pa samo srpska.
E kad se sve na planu politike završilo s nezavisnom Srbijom, ni tu nije bio kraj sterijanskim mukama. Sada se ispostavilo da je bilo lakše definisati Pozorje kao kompleksan jugoslovenski projekat (sve sa famoznim republičkim ključevima), nego srpski nacionalni festival. To zapravo ne čudi, jer je po pravilu vajnim nacionalistima upravo kultura sopstvenog naroda najnejasnija, ili tačnije pojam kulture uopšte.
Tako se malo pokušalo s Pozorjem kao festivalom drame na srpskom jeziku. Pošto se jezik, na nesreću kulturnih političara, nije raspao ni Badinterovom komisijom ni nekom rezolucijom UN, naišlo se na problem definicije srpskog jezika koji ni danas nema opšteprihvaćenu i naučnu divergenciju u odnosu na lingvistički nesporan srpskohrvatski jezik. Može li na pozorju učestvovati predstava rađena prema Krleži? Ne može, kažu, to je na hrvatskom. E sad, na osnovu čega – tu već odgovora nema. Pa dobro, Krleža je Hrvat, sledi zbrzan odgovor. A šta ćemo sa, recimo, Vladanom Desnicom ili nekim drugim piscem Srbinom koji piše na istom jeziku kao i Krleža. E, to bi možda moglo, ali moramo prvo da se konsultujemo. A šta ćemo sa onima za koje ne znamo kako su se osećali ili izjašnjavali po nacionalnom pitanju? Pa, konsultovaćemo se, eto šta! Tako se iskonsultovalo da Držić ne može, a tekst Lukrecija iliti Ždero – može. Oba renesansna, isti jezik i isti kulturni krug – dubrovački, ali je pisac potonjeg komada NEPOZNAT, a zapis je nađen u Kotoru – pa onda može.
Jedino što je pametno uočeno jeste činjenica da je jezik veći od državne teritorije, ostalo je improvizacija. Onda se naprasno shvatilo da u srpskom pozorištu deluje izuzetno kreativno pozorište vojvođanskih Mađara i da je krajnje politički nekorektno njih isključiti propozicijama, pa se za tu priliku na postojeću proizvoljnu smešu dodaje i pravo na učešće teksta pisanog na nekom od jezika nacionalnih manjina ukoliko je pisac državljanin Srbije.
Pa se onda naprasno shvatilo da domaći dramski tekst ima prođu u svetu, te su se propozicije otvorile ka stranim pozorištima na stranom jeziku ukoliko izvode prevod nekog našeg pisca. Kad je već počela da nas boli glava od ove briljantne kombinatorike sa mnogo nepoznatih, nagoveštavalo se vraćanje na izvorni jugoslovenski koncept. Ali šta da radi zagrebački pisac sa Sterijinom nagradom kada u Hrvatskoj ne može da dobije nacionalnu penziju sa srpskom nagradom. I šta da radi srpski pisac koji bi to isto mogao, ali ne može jer je srpsku nacionalnu nagradu dobio državljanin Hrvatske?
Pošto očito nije bilo interesa, taj koncept nije zaživeo. Na kraju, a posle konsultacija, rešeno je da ništa nije rešeno i da tako treba da ostane!