Na koncertu, kojim diriguje mestro Predrag Gosta, predstaviće se i ćerka čuvenog pijaniste Borisa Berezovskog, mlada Evelin Berezovski, kao solista u trećem koncertu Sergeja Rahmanjinova. Orkestar je u poslednjih godinu i po od svog osnivanja izveo Simićeva dela In Memoriam i Under One Roof (svojevremeno poručene od strane Ujedinjenih Nacija), a kako je najavljeno, u periodu koji sledi, izvešće još nekoliko njegovih kompozicija, poput Mise Solemnior ili klavirskog koncerta Zodijak, uključujući i Koncert za violončelo i orkestar, koji je nedavno poručen od kompozitora u okviru rezidenture pri ovom ansamblu.
“Grad”je svoje prvo izvođenje doživeo u Sankt Petersburgu, u okviru obeležavanja 300 godina od osnivanja tadašnje ruske prestonice, ali je Simić, kako kaže, inspiraciju za naslov svoje simfonijske poeme pronašao na naslovnoj stranici istoimenog romana velikog českog pisca Bohumila Hrabala. Zamoljen da odgovori na pitanje “šta za njega predstavlja Grad u kome je stalo vreme?” on kaže:
“Mislim da svako u sebi nosi obrise jednog gotovo zaboravljenog, a opet, na neki mističan način, esencijalnog duhovnog i geografskog prostora. U onom najočiglednijem smislu, to su sva ona mesta od kojih je satkana mreža naše prošlosti, naših sećanja i uspomena. Za nekoga je to jedan a za nekoga više gradova, često spojenih u neku čudno isprepletanu celinu. To je za mene i onaj grad u kome na javi nikada nismo bili, ali ga redovno posećujemo u snovima. Ja mislim da gotovo svako od nas ima takvo jedno mesto, kome se uvek vraća. To je grad koji poznajete bolje od bilo kod mesta u kome ste realno možda proveli i godine. Poznajete ga stomakom koliko i glavom. Znate tačno gde je svaka ulica, svaki zavijutak, klupa u parku, napuštena bioskopska sala ili trg sa zvonikom. Njime ne koračate. Njime se pre lebdi na nekih trideset santimetara do metar i po iznad zemlje. I, ono najupečatljivije – ono što možda nosi u sebi ključ za razumevanje onoga što je teško razumeti, osim možda u prvih par sekundi kada prelazimo barijeru između sna i jave: Taj grad je uvek pust. Sećam se da sam jedino, u vreme kada su mi umirali rođaci i prijatelji, u njemu sretao svoje mrtve. Sećam se dugih razgovora sa majčinim ocem u prodavnici bicikala; sa njegovom ženom, mojom omiljenom babom, na klupi u jednom parku. Kasnije sam ih prepričavao majci, a ona je imala osećaj da je došao poštar koga je dugo čekala.”