I dok leto uveliko jaše na pouzdanim talasima svetske ekonomske krize, neki se ipak hrabro odlučuju da odu iz velikog prljavog grada, pobodu suncobran u vreli turistički pesak, prostru peškir, legnu potrbuške i otvore knjigu koja je pisana baš za te retke trenutke znojavo zarađene dokolice.
Čak i ovakav hepiend uvodne rečenice ne uspeva da odagna atmosferu napetog iščekivanja nečeg strašnog. Ovaj strah od vrlo izvesnog, ali još uvek nerealizovanog užasa odavno se iz holivudskih horor-hitova preselio u domaću stvarnost.
Ipak, na dvadesetogodišnjicu početka balkanskih krvavih obračuna, sa smirenjem političkih, etničkih i sportskih strasti u regionu, domaća žanrovska književnost polako ali sigurno dolazi do daha. Iako smo još u devetnaestom veku sa Milovanom Glišićem odškrinuli vrata horora, ovaj književni žanr uvek je tavorio na mračnoj margini književne scene, te i nije čudo što je toliko škripalo u mnogim pokušajima da se strava i užas, te naučna fantastika, konačno nađu u glavnim tokovima savremene srpske književnosti.
Početak druge decenije dvadeset prvog veka definitivno se ispostavio kao pravi trenutak za tretiranje žanrovske književnosti kao potpuno ravnopravne, a često i najuspešnije domaće spisateljske discipline.
Posle neverovatnog a zasluženog uspeha „Konstantinovog raskršća“ Dejana Stojiljkovića, tokom prošle i ove godine dobili smo žanrovska ostvarenja koja su zaslužila interesovanje i publike i kritike.
Tako se na plažama ovog leta, umesto memoara Karle del Ponte, čitaju istinski književni hitovi Gorana Skrobonje, Đorđa Bajića, Darka Tuševljakovića, Ota Oltvanjija i drugih domaćih „izvođača žanrovskih književnih radova“.
Čini se da je ipak sve počelo sa romanom „Srpski psiho“ Aleksandra Ilića i Željka Obrenovića. Dva mlada Valjevca pod uredničkom palicom Igora Marojevića uspeli su da pomire tinejdžerska životna iskustva kasnih devedesetih s namerom da se piše prema svim pravilima žanra.
„Osećali smo da je domaća književnost pretrpana neinspirativnim, neambicioznim romanima, bez trunke hrabrosti u sebi“, priseća se atmosfere u kojoj je nastao ovaj roman pisan u četiri ruke Željko Obrenović. „Naravno, želeli smo da donesemo sve to što je nedostajalo. Forma trilera-hororapsihološkog romana zadovoljavala je to što smo hteli da postignemo; i kad smo jednom počeli, knjiga se sama napisala.“
(opširnije u štampanom izdanju)