Psihologija je došla do nekih saznanja koja bi nam mogla pomoći da se približimo odgovoru.
Jedan od načina na koji možemo ispitati naše fundamentalne karakteristike je posmatranje beba. Umovi male dece pružaju odličan uvid u ljudsku prirodu jer su ona pod minimalnim uticajem kulturnog okruženja, nisu stekla prijatelje, nikad nisu bila u školi niti su čitali knjige.
Bebe nisu u stanju da kontrolišu svoja osećanja, a kamoli da ih izrazei rečima, pa zato njihovi umovi predstavljaju najviši stepen nevinosti do kojeg čovek uopšte može doći.
Problem je jedino u tome što nedostatak njihovog govornog izražavanja može zavarati u procenjivanju njihovog mišljenja.
Kod istraživanja se ispitanici obično zamole za učešće, daju im se uputstva i od njih traže odgovori na određena pitanja što svakako podrazumeva upotrebu jezika. Rad sa malom decom može biti simpatičan, ali ona nisu u stanju da budu poslušna.
Ipak, govor nije uvek potreban ako želimo da izrazmoi svoje mišljenje. Bebe će posezati za stvarima koje vole i žele i duže će zadržati pažnju na onome što ih iznenađuje.
Domišljati eksperimenti sprovedeni na Jejlu koristili su se upravo ovim kako bi zavirili u dečje umove. Rezultati do kojih su došli ukazuju na to da ljudi u najranijoj dobi pokazuju osećaj za dobro i zlo i instinktivno odabiru dobro.
Imajući u vidu da bebe ne mogu dugo zadržati pažnju, eksperimenti su morali biti kraći i zabavniji nego što je to većina psiholoških eksperimenata. To je u osnovi bilo nalik lutkarskoj predstavi.
Postavljena je neka vrsta scene koja je predstavljala svetlo zeleno brdo sa likovima jarkih boja izrezanim u obliku trougla, kruga i kvadrata i sa improvizovanim očima. Izvedena je kratka predstava u kojoj se jedan od likova mučio pokušavajući da se popne na brdo ali je sve vreme padao i vraćao se na početak.
U sledećoj fazi uključena su preostala dva lika od kojih je jedan pomagao penjaču gurajući ga otpozadi, dok ga je drugi ometao gurajući ga nazad.
Nakon predstave bebama su ponuđene dve “lutke”- oblik koji je u predstavi predstavljao pomagača i onaj koji je pravio probleme. Ispostavilo se da bebe u velikoj većini slučajeva izaberu oblik koji je predstavljao pomagača što bi moglo da znači da bebe nisu videle samo nasumično kretanje nego su shvatile da jedan od likova želi pomoći dok je drugi problematičan.
Kako bi potvrdili ove rezultate urađen je još jedan eksperiment u kojem su likovi u predstavi imali izbor: pridružiti se liku koji je predstavljao pomagača ili onom koji ga je sabotirao.
Mereno je vreme koje bebe provedu posmatrajući oba scenarija kako bi se procenio njihov stav. Znatno više vremena bebe su zadržavale pogled dok se penjač približavao onom obliku koji mu je pravio probleme, nego dok se kretao prema liku koji mu je pomagao
Odraslima bi bilo prirodno da penjač krene prema obliku koji mu je pomagao, a očigledno da je to ishod koji su očekivale i bebe. Njihovo zadržavanje pažnje na obrnutom scenariju očigledno je bilo izraz njihovog iznenađenja, kao što bi se i odrasli iznenadili da vide kako se neko srdačno grli sa osobom koja ga je gurala i odmagala mu.
Ovo istraživanje ukazuje na to da mozak bebe i pre nego je došao u dodir sa kulturom već ima određenu predstavu o tome kako bi trebalo da se ljudi ponašaju.
Ne samo da su bebe u stanju da prepoznaju motivaciju pokretnih likova već pokazuju veću sklonost ka likovima koji pomažu od onih koji nastoje odmoći.