Lebovski fest je parada na kojoj se proslavlja i obožava sve što ima veze sa filmom braće Koen iz 1998. godine – od replika, automobila koji Džef Bridžis vozi u filmu, načina oblačenja, pa do kuglanja i koktela “Beli Rus”.
Festival je nastao 2002. godine tokom izložbe tatua i opreme za tetovažu, na kojoj su dvojica obožavalaca filma prodavali majice i, dok su se dosađivali, razmenjivali replike iz Velikog Lebovskog. Pridružili su im se prodavci sa drugih tezgi i ubrzo se rodila ideja – ako postoji festival tetovaže i pirsinga, zašto ne bi i Lebovski festival. Zakupljen je prostor – naravno, kuglana – i prvi festival je održan uz učešće fanova iz okolnih gradova.
Za 10 godina Lebovski manija je raširila toliko da su naredni festivali održani u Njujorku, Los Anđelesu, Čikagu, Las Vegasu, Sijetlu, Londonu, Edinburgu.
Braća Koen zadržali su distancu, ali je svoj blagoslav sledbenicima dao Batica lično – Džef Bridžis koji se pojavio na konvenciji u Los Anđelesu.
Jubilarni 10. fest vraća se tamo gde je sve počelo – u najveći grad Kentakija, Luivil.
Veliki Lebovski, inače, nije samo povod za skup zaluđenika sa perikama, naočarama za sunce, sandalama. Pored verne armije obožavalaca koji su taj film ocenili na sajtu imdb.com (više od 200.000 glasova) i srednjom ocenom 8,2 svrstali ga među 500 najboljih, Lebovski ima i sledbenike druge vrste – ozbiljne naučnike koji su izradili na desetine ozbiljnih naučnih studija.
Neki od tih studija uključene su, uz tekstove koje su pisali “obični obožavaoci”, u knjigu Edvarda Komentejla i Erona Džfija “Ovogodišnji radova na studijama o Lebovskom” (This Year’s Work in Lebowski Studies)
Autori su se ogradili da ne mogu da bezsulovno tvrde da je Lebovski umetničko delo, ali su ga zbog “oslobađajuće iracionalnosti” i veličanja “nadrealizma u svakodnevnom životu” uporedili sa klasicima Luisa Bunjuela i Mena Reja.
A šta kažu naučnici. Dvoje naučnika sa San Dijego Univerziteta analizirali su političku poruku filma, koja, prema njihovoj oceni nije otvorena, ali je izuzetno subverzivna. Pozivajući se na radove ruskog filozofa Mihaila Bahtina, Lebovskog su označili kao primer karnevalskog humora, žanra koji poziva publiku da razmisli i potom odbaci strahove od moći, zakona, svega “svetog” i zaštićenog.
U knjizi “Veliki Lebovski”, koju je izdao Britanski filmski institut, autor Džošua Tajri ukazuje da film preokreće tradicionalnu predstavu muževnosti. Sa radnjom smeštenom u 1991. godine, kada Džordž Buš (stariji) kreće u rat protiv Iraka, film veliča pasivnog Baticu koji se protivi bilo kakvoj konfrontaciji, a biva uvučen u spletke, sukobe. Nasuprot Batici stoji njegov prijatelj Volter, koji u svakoj prilici bira tuču kao način i spreman je da do srčane kapi brani svoju tvrdoglavost.
Stručnjak za srednjovekovnu književnost sa Univerziteta u Luivilu tvrdi u svom radu da je Lebovski iskrivljeni odraz jedne od najstarijih priča – priče o potrazi za Svetim gralom (igrom slučaja ili ne, Kralj ribara Terija Gilijema, koji je predstavljan kao “filmski nastavak” priče o Svetom gralu, prikazan je 1991. godine, iste godine u koju je smeštena radnja Lebovskog, a u njemu glumi Džef Bridžis).
Prema ovoj interpretaciji, Baticin tepih, od kojeg zaplet kreće, je Sveti gral za kojim tragaju tri viteza – Batica, Volter i njihov tihi prijatelj Doni. A kuglana je, pogađate, njihov hram.
Kuglanje je za njih bekstvo u predvidljiv svet, izolovan od kulture haotičnog nihilizma s kraja 20. veka. Potraga ih baca u svet – u LA gde se sreću sa prevarom, licemerjem i manipulacijama, sa svim protiv čega je Batica demonstrirao 60-tih. batica, ostareli hipik, koji je povlačenjem iz društva želeo da ostane neiskvaren i neukaljan, vodi uzaludnu bitku; jer svi smo mi zatočenici ere u kojoj živimo.