Ideja o univerzalnom vojnom vozilu pojavila se pred sam II svetski rat 1939. godine, kada je američka vojska odlučila da u svoj vozni park ubaci namenska vozila koja bi zamenila zastarele motorcikle i do tada korišćene prepravljene modele Ford T.
Specifikacija sa prioritetima koju je američka vojska poslala na 135 adresa proizvođača automobila sadržala je osim potrebnih dimenzija i masa, zahteve za pogonom na sva 4 točka, dobrim voznim karakteristikama pri brzinama od 5 do 80 km/h, mestom za smeštanje mitraljeza, oborivom šoferšajbnom i reduktorom.
Od svih 135 američkih proizvođača samo tri su ispunila tražene uslove. Najagresivnija je bila mala kompanija Bantam koja je svoje crteže poslala za samo pet dana, drugi je bio čuveni Ford, a kompanija Willys je kasnila sa crtežima a uz to je i njihova cena bila previsoka.
Naravno prvi ugovor za 70 komada je dobila kompanija Bantam, ali se njen model pokazao jako loše na testovima.
Zbog rata koji je već besneo u Evropi vojnom rukovodstvu američke armije se žurilo, tako da su odobrili izradu prototipova i druga dva proizvođača. Na ponovljenim testovima najbolje karakteristike pokazao je model Willys, ali je on imao veću masu od tražene.
Inženjer Delmar Rus je problem rešio zamenom panela lakšim legurama, ali i skraćivanjem svih vijaka i zakovica, da bi na kraju čak skinuo i sloj farbe da bi se uklopio u vojne zahteve. Ovakav model bio je spreman za masovnu produkciju, ali su vojne vlasti zbog racionalizacije tražile da se veliki broj elemenata uskladi sa Fordovim koji je ostao u poslu, ali je morao da pravi, praktično, Willysova vozila.
Kompanija Bantam nije imala mogućnosti za masovnu proizvodnju pa je dobila “utešni” posao da pravi prikolice. U julu 1941 počinje masovna proizvodnja redizajniranih modela Willys MB i Forda GPW (W je označavalo motor Willys). U međuvremenu oko 1.000 proizvedenih Bantama je isporučeno ruskoj armiji.
Willysovo vojno-izviđačko vozilo je u osnovi bilo vrlo jednostavno. Četvorocilindrični L motor sa ventilima u glavi mogao je bez prekida da radi 100 sati pri 4000 o/min. Motor je osim svoje osnovne funkcije imao i zadatak da napaja energijom radar, radio stanicu. Posebna pažnja posvećena je sprečavanju da buka motora ometa radio stanicu. Menjač je bio trostepeni mehanički, a prenos je išao preko dvostepenog reduktora. Prednji farovi su bili tako postavljeni da su mogli da osvetle motor prilikom noćnih popravki.
Prvi džipovi su ušli u Evropu pre američke vojske. Prve ratne zadatke imali su u Velikoj Britaniji gde su služili za prevoz pešadije tokom nacističkih napada, ali i za tegljenje materijala i ljudstva za popravku mostova i puteva. Ipak prvi pravi test izdržljivosti džipovi su imali na obalama Burme gde su u jako teškim uslovima i pod snajperskom paljbom izvlačili druga vozila iz blata, nosili municiju i ljudstvo kroz neprohodna pirinčana polja.
Performanse i mogućnosti koje je džip pokazao u Drugom svetskom ratu su stvarno bile zadivljujuće. Džip je bez problema prolazio tamo gde nisu mogli ni tenkovi, snalazio se podjednako dobro po stenovitim Alpima, zavejanim belgijskim putevima ili užarenim pustinjama severne Afrike, savlađivao uspone od 40˚ i bočne nagibe od 50˚.
Zabeleženo je da je jedan džip brzinom od 30 km/h vukao 25 tona tereta. Osim ovih džip je imao i mnoge druge funkcije tako da je ravna hauba služila kao oltar za vojne sveštenike, ali i kao idealan sto za kartanje. Oboriva šoferšajbna je bila idealna za zamenu nosila.
Američki oficir Ernie Pyle je ovako opisao džip: “Mislim da ne bismo mogli da nastavimo rat bez džipa. On može sve. Prolazi svuda. Veran je kao pas, jak kao mazga i spretan kao koza. Uporno nosi duplo od onoga za šta je projektovan i ne zaustavlja se. Čak nije ni toliko neudoban kada se naviknete”. Potreba za džipovima se stalno povećavala tako da je fabrika Willys izbacivala jedno vozilo na svakih 90 sekundi, čime je u prve borbene redove poslala preko 350.000 “regruta”.
“Najbolji vojnikov prijatelj” iz II svetskog rata nije penzionisan sa završetkom borbi. Veliki broj boraca povratnika želeli su i u civilstvu da voze dobar i pouzdan auto, koji može da prođe gde ne mogu drugi automobili, ni životinje, tako da je u samo prve dve posleratne godine proizvedeno 133.000 Willysa CJ 2A (CJ-civilian jeep). Džip je brzo našao primenu među poljoprivrednicima, farmerima, lovcima i avanturistima.
U zasluženu, i po mnogima prevremenu penziju, džip odlazi 1981 kada vojska obustavlja daljne narudžbine. Naslednik je “The High Mobility Multipurpose Wheeled Vehicle” (Hummer) koji je uz zahteve koji su nekada postavljeni džipu morao da ima sva čuda moderne vojne tehnologije kao što su lanseri projektila, da može de izdrži eksploziju ispod rezervoara za gorivo, da može da se vozi ispod vode, ali i da ima nekada nebitne sitnice kao što je klima uređaj.
Tehnološki zastareo, ali inžinjerski savršeno napravljen džip, prošao je tokom godina mnoge testove i na svakom od njih, ma koliko težak bio, pokazao svoju neverovatnu izdržljivost i pouzdanost uz više nego zavidne performanse. Uloga džipa u II svetskom ratu je bila tolika da su mnogi smatrali da je ovo vozilo značajno skratilo trajanje rata i zaslužilo sve vojne počasti.
Beskorisni lenjivac
Naziv džip je nastao od Fordove skraćenice GP za vozilo opšte namene (general purpose) koja čitana zajedno zvuči kao džip. Naravno da ima i drugih teorija među kojima je i ona po kojoj je ime nastalo po “nevidljivom četvorodimenzionom stvorenju iz Afrike”- Eugenu Džipu iz čuvenog crtanog filma Popaj. Ime džip je duže prisutno u američkoj vojsci i imalo je više značenja- od lenjog vojnika do beskorisne mašine! Džip je takođe nazivan i puddle jumper (preskakač bara), Bantam Bug (buba), Midget (kepec), Go devil… Posle II svetskog rata, i pored negodovanja firme Bantam (koja je zbog prvog prototipa smatrala da ime pripada njoj), Willys je zaštitio ime džip koje je ostalo i posle preuzimanja kompanije od strane “Kaisera” i kasnije “American Motorsa” i “Chryslera”.
WILLYS – najbolji jeep ikad napravljen!!