Alim Braxton je osušen za prvostepeno ubistvo 1993. godine kad je upucao dvojicu muškaraca tokom rutinske pljačke prodavnice. Imao je devetnaest godina. Četiri godine kasnije, dok je služio dve uzastopne doživotne kazne, osuđen je na smrt zbog ubistva drugog zatvorenika koji mu je pretio i poslat je na smrtnu kaznu u Centralni zatvor. On je odavno prihvatio svoju krivicu. U knjizi Rep i iskupljenje na smrtnoj kazni,” koju je napisao zajedno sa Markom Katzom, profesorom muzike na Univerzitetu Severne Karoline, on navodi, “nema opravdanja za to što sam uradio. Zaista se stidim. Bio sam ubica i lažov i porota me je opravdano osudila na smrt. Živim sa posledicama svojih postupaka: proveo sam više od 30 godina u zatvoru, četvrt veka na smrtnoj kazni.”
Alim Braxton ima mnogo imena. Rođen je Majkl Džerom Braxton, ali je uzeo ime Alim kada je u zatvoru prešao u islamsku veru. Repersko ime mu je Rrome Alone. U zatvoru nema ime, već broj. Alimova majka je bela a otac crnac. On se celog života identifikovao kao crnac, mada se često osećao nepotpuno prihvaćenim ni od jedne rase u Raliju, glavnom gradu Severne Karoline gde je odrastao. U njegovom kvartu alkohol, ulične tuče, krađa i hip hop muzika bile su način života i dokazivanja za urbane tinejdžere, dok je hip hop kultura bila sastavni deo Alimovog identiteta, od govora, žargona, držanja, oblačenja i razmišljanja do samog muzičkog žanra. On je počeo da repuje sa trinaest godina i pisanje pesama je za njega ostala jedina stalna stvar u životu.
Kako navodi u svojoj knjizi, “pisanje rima je za mene uvek bilo neka vrsta terapije. U zatvoru ti se oduzima sve. Ništa više ne pripada tebi. Ali moje rime su moje i ja ih nosim sa sobom. Kada sam raspoložen da pišem, to je najveći beg. Ništa ne može da zameni radost koju osećam nakon što napišem pesmu. Možda se nikome drugome ne sviđa ta pesma. Možda je niko drugi čak ni ne čuje. Ipak je to moja pesma i savršena je. Osim toga, pisanje pesama je jedna od retkih stvari koje mogu da radim koje sam nekada radio sa druge strane zida.” Milost duši mojoj je prvi album ikada snimljen preko zatvorskog telefona uprkos nepremostivih prepreka. Kroz muziku, prijateljstva i veru, Alim uspeva da održi nadu i ambiciju u ustanovi gde dan proteže na decenije.
Prema izveštaju američkog Centra za informaciju o smrtnoj kazni (DPIC), 1591 osuđenika je pogubljeno u SAD u proteklih pet decenija, mada je broj naglo opao u poslednjih 20 godina. Mnoge savezne države su stavile moratorijum na izvršavanje smrtne kazne usled straha od pogubljenja nevine osobe, greške prilikom izvršenje egzekucije, nedostatka stručnog osoblja i zabrinutosti zbog načina na koji se pogubljenje izvršava. Nestašica barbiturata natrijuma tiopentala, koji se intraveno administrira za smrtonosnu injekciju, takođe predstavlja problem naciji od kad je Evropska komisija 2011. godine zabranila izvoz ove supstance za upotrebu izvršenja smrtnih kazni. Smrtna kazna je inače zabranjena u svih 27 država članica EU, i Unija poziva na njeno ukidanje širom sveta. Vodeća američka farmaceutska i biotehnološka kompanija Fajzer, koja je bila poslednji preostali izvor droga za pogubljenja na otvorenom tržištu, je 2016. godine takođe blokirala prodaju svojih proizvoda. Države su bile prinuđene da traže zamenu za lekove ili da se oslone na alternativne metode za izvršenje smrtne kazne kao gas azota i streljački odredi. U januaru 2024. godine pogubljen je osuđenik trovanjem azotnim gasom u saveznoj državi Alabami. On je prva osoba u istoriji SAD koja je pogubljena ovom metodom.
Smrtna kazna, koja se izriče za teška ubistva, je trenutno legalna u 27 saveznih država i u federalnom civilnom i vojnom pravnom sistemu. Većina američkih država je ukinula smrtnu kaznu, dok države koje je i dalje primenjuju su Alabama, Arizona, Arkansas, Kalifornija, Florida, Džordža, Ajdaho, Indiana, Kansas, Kentaki, Luiziana, Misisipi, Mizuri, Montana, Nebraska, Ohajo, Oregon, Nevada, Severna Karolina, Južna Karolina, Pensilvania, Južna Dakota, Tenesi, Teksas, Juta i Vajoming.
Širom SAD, 2241 zatvorenika osuđenih na smrt trenutno sedi u ćelijama i čeka izvršenje.98% njih su muškarci. Polovina njih je u trenutku hapšenja imala između 20 i 29 godina. 10.5% imalo je dvetnaest godina ili manje, a 1% je imalo 55 godina ili više. Prosečan nivo obrazovanja zatvorenika je srednja škola. Devet pogubljenja sprovedena su u SAD 2024. godine.
Od kad je Vrhovni sud ponovo dozvolio egzekucije 1976. godine, država Teksas je predvodnica u izvršenju smrtne kazne; 588 pogubljenja je izvršeno u toj državi od 1982. godine. Najstariji osuđenik u SAD je bio Valter Mudi koji je imao 83 godine kad je pogubljen smrtonosnom injekcijom u državi Alabama 2018. godine. Najmlađi je bio nevini četrnaestogodišnji crnac Džordž Stini koji je, bez svedoka i bez dokaza, optužen za ubistva dve bele devojčice i pogubljen električnom stolicom u 1944 u Južnoj Karolini. 70 godina posle njegove smrti, preinačena je nepravedna presuda zbog nepriladnog postupanja policije i tužilaštva.
Prema statistici Biroa za pravosuđe, osuđenici na smrt provode u proseku 20.2 godina iza rešetaka. Kako navode iz DPIC, “uglavnom su izolovani od drugih zatvorenika, isključeni iz zatvorskih programa obrazovanja i zapošljavanja, i oštro ograničeni u pogledu poseta i rekreacije. Veliki broj provodi i do 23 sata dnevno izolovano u pojedinačnim ćelijama. Godine koje su potrebne da se izvrši smrtna presuda uzimaju ogroman danak poreskim obveznicima, porodicama žrtava i samim zatvorenicima.”
U ranijim godinama, osuđenici na smrt bi automatski bili smešteni u samice bez prozora, dobijali tri obroka dnevno koja bi jeli sami u svojim ćelijama, i bilo bi im dozvoljeno da napuste ćelije samo u vreme rekreacije, poseta ili zdravstvene pomoći. Nakon što su brojni zatvorenici podneli tužbe tvrdeći da savezne države krše njihova ustavna prava time što ih, bez ikakvog objašnjenja, drže u izolaciji na neograničeno vreme, nekoliko država je ublažilo ograničenja. Medijska organizacija Maršal Projekat, koja pokriva američki sistem krivičnog pravosuđa, navodi da “u poslednjim godinama, savezne države Kalifornija, Kolorado, Luiziana, Nevada, Severna Karolina, Tenesi i Virdžinia su dozvolile osuđenicima da provode više vremena van ćelija i, u nekim slučajevima, da idu na obroke i na rekreaciju zajedno sa drugim zatvorenicima.”
“Mi koji smo osuđeni na smrt u Severnoj Karolini nikada nismo bili zaključani u našim ćelijama 23 sata dnevno. Dozvoljeno nam je da izađemo iz ćelija svakog jutra u 7.00h i možemo da ostanemo napolju do 22.45h svake noći,” objašnjava Alim. “Teško je opisati jedan tipični dan ovde. Ja imam neke rutinske stvari koje lično radim svaki dan kao što su molitva, čitanje Kurana, vežbanje i tuširanje. Uglavnom provodim celi dan u zajedničkoj prostoriji sa još 23 zatvorenika. Družimo se, gledamo TV, ili čitam i pišem.”
U Americi se godinama raspravlja o finansijskim troškovima održavanja smrtne kazne, troškovi koji se prvenstveno snose povećanjem poreza uprkos činjenici da se većina izrečenih egzekucija nikada ne sprovede. U američkom pravosudnom sistemu, koji je baziran na procedurama, smrtna kazna zahteva brojne branioce, tužilace, sudije, stručnjake i svedoke i opsežne mere predostrožnosti kako bi se smanjio rizik od pogubljenja nevine osobe. U slučaju izricanja smrtne kazne, predmet automatski ulazi u proceduru žalbenog sistema nakon što je izrečena presuda. Složenost i dužina postupka nalažu da će između presude i smrtonosne injekcije proći u proseku 20 godina. Za to vreme, osuđenik na smrt je smešten u maksimalno obezbeđen kazneni kompleks u pojedinačnoj ćeliji što automatski izaziva mnogo veće troškove od redovnog zatvorskog smeštaja. Prema Interrogating Justice, neprofitnoj organizaciji koja se fokusira na neuspehe američkog sistema krivičnog pravosuđa, “prosečan federalni zatvorenik košta oko $37.500 godišnje u poređenju sa osuđenikom na smrt koji košta između $60.000 i $70.000 godišnje.”
Prema izveštaju iz Severne Karoline iz 2009. godine Potencijalne uštede od ukidanja smrtne kazne u Severnoj Karolini zaključeno je da “ukidanje smrtne kazne za 2005. i 2006. godine bi uštedelo saveznoj državi $22 milion.” Poslednje pogubljenje u toj državi je izvršeno 2006. godine u Centralnom zatvoru u Raliju.
Kao u svim saveznim državama, osuđenici koji trenutno čekaju smrt u Severnoj Karolini u suštini žive na smrtnoj kazni na neodređeno vreme, i velika većina je u zatvoru provela između 20 i 25 godina. Prosečna starosna dob pritvorenika je između 50 i 60 godina. Oko 70 od 136 zatvorenika su očevi. Do 2016. godine, kada je u zatvorsko krilo instaliran telefon, oni nisu imali skoro ni jednu vezu sa spoljašnim svetom.
“Nije se mnogo toga promenilo na smrtnoj kazni tokom godina,” kaže Alim. “Napredak je ovde veoma spor. Naši životni uslovi su ostali isti. Najveća promena je pristup tabletima, što je privilegija koju su svi zatvorenici u Severnoj Karolini dobili 2022. godine i koja mi je omogućila da ostanem u kontaktu sa prijateljima i porodicom napolju putem telefonskih poziva i SMS-a, iako mi je nekad skupo. Pre 2016. godine mi je bilo dozvoljeno da koristim telefon samo jednom godišnje, a sada mogu da ga koristim koliko god želim od 8:30 do 22:30 uz naknadu od 10 centi po minutu ili SMS za 2 centa po minutu.”
Poslano iz Centralnog zatvora je bilo odštampano na koverti pisma koje je stiglo 19. avgusta 2019. godine profesoru muzike Marku Katzu na Univerzitetu Severne Karoline u Čapel Hilu. Predstavljajući se kao reformisani osuđenik, reper i pisac, Alim Braxton je tražio pomoć kako bi snimio rep album. Problem mu je bio nedostatak tehnologije jer zatvorski sistem nije koncipiran da promoviše umetničku kreativnost. Mada nije posedovao ni mikrofon, ni softver za muzičku produkciju, ni studio ni producenta, već samo svoj glas, svoje tekstove i stari zatvorski telefon, Alim je pročitao članak u lokalnim novinama o hip hop programu koji je Katz započeo na univerzitetu i palo mu je na pamet da bi profesor mogao da mu pomogne. Katz je bio zaintrigiran pričom i iskrenošću pisma: “znam da moja situacija može izgledati beznadežno, ali uprkos okolnostima, još uvek imam veru i imam san.” Profesor je odgovorio da će pokušati da kontaktira nekog muzičkog producenta.
“Ja sam postao deo ove priče sasvim slučajno,” seća se Nick Neutronz, hip hop producent i audio inženjer iz Njujorka. “Otišao sam u Alžir i Tunis 2017. godine preko Katzovog programa hip hop razmene i lično sam ga upoznao u Vašingtonu na orientaciji. Bio sam iznenađen i impresioniran jer nisam mogao da verujem da neki akademik, koji je orientisan ka pravilima i formalnostima, može biti subversivan, revolucionaran i u hip hop fazonu, što Mark Katz apsolutno jeste. Nekoliko godina kasnije, Mark je pitao svoje kontakte na Facebook-u da li bi neko bio zainteresovan da radi sa Alimom, i odmah sam mu se javio. Kada sam čuo tekstove, koje je dokumentarista Majkl Bets II snimio, bio sam oduševljen. To je bila muzika na kojoj sam odrastao, i bila je na najvišem nivou. Ja sam bio ubeđen da će ljudi hteti da čuju pesme jednom kad saznaju Alimovu priču.”
Alimovi tekstovi opisuju njegove životne borbe: Jedan život je priča o Stejsi Sabur Tajleru, najboljem drugu koji je pogrešno osuđen za ubistvo svoje devojke i 30 godina služi smrtnu kaznu za zločin koji nije počinio. Alimova najveća motivacija u pisanju pesama je da pomogne da se oslobode pogrešno osuđeni na smrt, činjenica koja predstavlja ogromni problem u američkom sistemu krivičnog pravosuđa, najviše za crnce i druge manjine. Prema Nacionalnom registru poništenih presuda, od 1989. godine više od 3.400 ljudi je oslobođeno krivičnih dela koja nisu počinili.
“Otkako sam ovde, oslobođeno je najmanje šestoro ljudi koji su bili osuđeni za zločine za koje se ispostavilo da ih nisu počinili, a ovde ima i drugih koji su nevini ali nemaju sredstava da se njihovi slučajevi saslušaju ili dospu do javnosti,” objašnjava Alim. “Moj prijatelj Stejsi Sabur Tajler je 30 godina na smrtnoj kazni za krivično delo koje nije počinio. Elriko Fauler je ovde 27 godina. Obojica su nevini. Nadam se da će se kroz moju muziku, moju knjigu i zalaganje neka moćna osoba zainteresovati za njihovu nevolju i nekako im pomoći.”
Pesma Milost duši mojoj opisuje trenutak u sudnici kad je izrečena smrtna presuda i Alimov osećaj da ga sudija gleda sa nadmenim osmehom dok su mu majka i sestra jedine podrške na svetu. “Poslednje što sam čuo su bili reči sudije/ Nek se Bog smiluje na tvoju dušu.”
Dobrodošli na smrtnu kaznu sa ironijom opisuje kako izgleda zatvorsko krilo gde borave osuđenici na smrt: stražari sa puškama, kamere, ćelija do ćelije i soba za terapiju “da vam pomogne da se nosite sa gubitkom nade narednih 20 godina dok/ čekate smrt.”
Alim piše pesme o ljubavi, o svojoj majci, o kvartu gde je odrastao i gangsterskom životu, i o mržnji prema sebi koja je pratila osećaj da ne pripada ni beloj ni crnoj rasi.
“Moja omiljena pesma na kojoj smo radili zajedno je Spreman za rat, koja je uvod u pesmu Kodeks osuđenika,” kaže Nick. “Napravio sam taj aranžman u studijskoj praksi koja je odredila putanju moje karijere, a Alim je napisao tu pesmu dok je provodio dugi niz godina u samici nakon što je ubio jednog zatvorenika. Tekst je toliko pun uznemirenosti, i ujedino pokazuje sliku i zatvora i američke istorije, da se naježim svaki put kad čujem tu pesmu. Kada je Alimov brat, Kris Braxton, prvi put čuo pesmu, odmah mi je tražio da mu je prosledim, što mi je potvrdilo da je lična, efikasna i moćna.”
Alim priča da su drugi zatvorenici ponosni na sve šta je on uspeo da postigne. “Nečuveno je da neko osuđen na smrt privuče pažnju za nešto drugo osim za naše zločine, tako da se moje prikazivanje na pozitivan i produktivan način dobro odražava na sve nas ovde. Drugi navijaju za mene jer se nadaju da će, ako budem uspešan, taj uspeh pružiti neke prilike i njima. Neki od čuvara su takođe bili impresionirani. Nekoličina je čula moje pesme i pročitala moju knjigu i ohrabruju me da radim to što radim.”
“Uspeo sam da snimim spot Uživo na smrtnoj kazni 2021. godine,” priča Alim. “Na ovo me je inspirisao prijatelj koji mi je dao ugovor o distribuciji i licenciranju za snimanje muzike ovde na smrtnoj kazni. On je verovao u moju viziju i rekao mi da treba da dobro razmislim kako tačno želim da izgleda moj prvi singl. Pošto sam znao da moja muzika i imidž imaju potencijal da predstavljaju više od mene, želeo sam da napravim pesmu koja bi, kroz audio snimke, prikazala svakodnevnicu ovde na smrtnoj kazni. Osmislio sam naslov na osnovu knjige Uživo sa smrtne kazne od pisca Mumia Abu Jamal, koji je nekad bio najpoznatiji osuđenik na smrt na svetu. Moj producent, Nick Neutronz, je napravio numeru koja je bila savršena audio pozadina za tekst. Wordsmith je uzeo moj video zapis i pronašao animatora da ga oživi i to je bilo epski! Imali smo čak i izveštavanje lokalnih medija o pesmi i spotu, i ljudi širom sveta su videli taj spot.”
Nick objašnjava da su se susreli sa mnogo izazova tokom snimanja i objavljivanja Alimovih pesama koje je počelo u januaru 2020. godine. Neki problemi su bili vezani za muziku, drugi za tonsko snimanje i digitalnu promociju. “Ponekad Alimova vizija projekta nije u skladu sa načinom na koji ja gledam stvari. Ogromna količina muzičkog sadržaja se svakodnevno izbacuje—preko 120.000 pesama dnevno— i opšte stanje muzike danas je teško proceniti. Neuračunljivi algoritmi interneta zakopaju pesme na kojima smo radili godinama, dok se desi da istaknu pesmu koju smo uspešno spakovali za samo nekoliko minuta. Teško je objasniti koliko nam je svima ukorenjena definicija umetnosti i najbolji način da je plasiramo.”
“Do kraja 2020, još uvek sam pokušavao da rešim tehničke probleme sa kojima smo se suočavali prilikom snimanja mojih pesama. A onda mi je koronavirus skrenuo pažnju na platformu Zoom,” seća se Alim. “Da nije bilo pandemije, možda još uvek ne bih znao za Zoom i stoga još uvek ne bih mogao da snimim svoje rime da se uklapaju u ritam. Da bi ovo bilo moguće, trebale su mi dve stvari. Morao sam da čujem ritam u isto vreme kada sam repovao, dok je producent morao da bude u mogućnosti da snimi moj vokal bez ritma. U studiju za snimanje to ne bi bio problem, ali moja situacija je bila nešto sasvim drugo. Nikad nisam koristio ni kompjuter ni mobilni telefon i nikada u životu nisam bio na internetu. Bio sam oduševljen što smo uspeli da pronađemo ono što nam je potrebno uz Zoom. Tako sam ponosan na sve što smo uspeli da postignemo jer je to zaista bio težak posao i većina ljudi nema pojma o bezbroj sati koje smo morali da uložimo. Mnogi ljudi bi odustali i zaista sam zahvalan što sam radio sa Nick Neutronz-om. Ja i taj burazer možda nismo izmislili točak, ali jesmo izmislili novi način da se točak kotrlja!”
U današnje vreme hiperprodukcije, streaming platforma i razvoja veštačke inteligencije, snimanje muzičkog sadržaja, i plasiranje istog, je naglo poraslo i postalo jednostavno. Osim ako reper pokušava to snimanje da izvede preko zatvorskog telefona. “Prekid zvuka zbog loše telefonske tehnologije u zatvoru nekad uništava neverovatne glasovne snimke,” objašnjava Nick. “Mnogi ljudi se žale na kvalitet Alimovog glasa i pitaju zar se nešto ne može učiniti po tom pitanju. Ne znam šta očekuju. Ima toliko stvari koje ljudi u zatvoru po zakonu smeju da poseduju, ali su im uskraćene. Nervira me to što ljudi misle da ja mogu tek tako da se ušetam u Centralni zatvor sa svojim kompjuterom i kondenzatorskim mikrofonom, a tamo apsolutno ništa ne sme da se unosi.”
Prosečni čovek ne razmišlja o tome da je poseta osuđeniku birokratska procedura. “Prvo te upišu u knjigu, pretresu, uzmu telefon i bilo koji metalni predmet koji imaš kod sebe, i potom uđeš u lift. Liftom upravlja osoblje sa strane i on uopšte nema numeričkih tastera za spratove. Kad dođem iz Njujorka da vidim Alima, mi se gledamo sa suprotnih strana prljavog staklenog zida sa ojačanom barijerom. Kontakt nije dozvoljen i posete su ograničene na dva sata, ali vreme leti jer imamo o čemu da razgovaramo kad se vidimo uživo. Meni je jako žao što je tamo, ali sam se uverio da je on jedan strastven, inteligentan i umetnički aktivan muzičar i moje generalizacije o tome šta znači biti osuđen na smrt su nestale. ”
Alim je danas jedan od Nick-ovih najboljih prijatelja, mada im životne priče nemaju dodirnih tačaka. Nick objašnjava da je njihovo prijateljstvo kombinacija umetničke saradnje, političkih i filozofskih debata, emocionalne podrške i humora.” Mi jesmo imali različite živote, ali smo podelili ta iskustva, izazove i traume koje smo doživeli tokom odrastanja. Kada je pre nekoliko meseci eksplodirao sukob između ona dva najpopularnija repera na svetu, Drejka i Kendrik Lamara, ja sam mu puštao te pesme prozivanja preko telefona jer on u zatvoru nema pristup internetu. Znam da kad im neki problem ili sam pod stresom, uvek mogu njemu da se poverim. On me svaki put pažljivo sasluša i kaže, “čujem te. Daj mi malo vremena da razmislim o tome.” Jednom kad je razmislio, on podeli sa mnom neki savet iz svog ličnog iskustva ili iz islamske vere. Nisam nikad imao prijatelja koji bi odvojio vreme da tako promišljeno razmotri moje borbe.”
Decenije na smrtnoj kazni mogu izgledati beskrajne, a nada nedostižna. Alim priznaje da su mu vera i ciljevi ono što ga održava. “Moje vreme se ispunilo otkako sam počeo ozbiljno da snimam i pišem. Muzički projekti me fokusiraju, zauzimaju dosta moje energije, i drže me pozitivnim i zauzetim,” on kaže. “Naš rad je stalan,” Nick dodaje. “Imamo oko četiri pesme na kojima trenutno radimo i na desetine pesama u različitim fazama završetka koje ćemo nastaviti da objavljujemo za nekoliko nedelja.”
“Nada je jako teška tema ovde na smrtnoj kazni i svi je doživljavaju na veoma različite načine. Moja nada je zasnovana na veri. Ne mogu da zamislim život bez svoje vere. Vera mi daje nadu da bih verovanjem u Alaha i pomaganjem drugim ljudima mogao i ja dobiti pomoć,” objašnjava Alim. “Kad na taj način razmišljam osećam se osnaženo, kao da imam neku kontrolu umesto da budem po volji nemilosrdnog procesa u kome nemam nikakvo pravo glasa. Uverenje da postoji nešto što mogu da uradim da utičem na to kako će se ova priča završiti me motiviše da nastavim da radim i da se trudim da postignem stvari za koje ljudi misle da su nemoguće. Da nemam svoju veru ne bih imao razloga da ustajem iz kreveta svaki dan.”
“Ovde ima puno ljudi koji nemaju mnogo nade. Osećaju se kao da su u očaju i ne vide izlaz iz svoje situacije,” on nastavlja. “Jedan od razloga zašto pokušavam da ostvarim velike ciljeve na kojima radim je taj što iskreno verujem da mogu sebi da otvorim put ka konačnoj slobodi pomažući drugima u ovoj situaciji da veruju da postoji izlaz i da i oni mogu da ostvare svoje snove, pomognu drugima i promene ishod svojih života.”