Predrag Stakić je, nema sumnje, jedno od lica drugačije Srbije, one koja ne šalje svetu lošu poruku, već pripomaže na putu obnove univerzalnih vrednosti, pre ostalih slobode i ljubavi. I odgovornosti svakog pojedinca za svoju sudbinu, sudbinu društva i sveta.
“Što sam stariji sve više shvatam da ne treba kriviti vlast, političari su ovakvi i onakvi zato što im to dopuštamo. Kivan sam na građane kojima nedostaje integritet i medije, koji su oči, uši, usta, svest i savest društva. Uostalom, Milošević je samo jedne izbore lažirao, na ostalima je imao podršku građana”, kaže Stakić na početku razgovora za Novi magazin.
*Hoćete li izaći na izbore?
Hoću, još ne znam da li ću glasati, razmišljam i da li da iskoristim tu mogućnost belog listića, ali sve sam manje uveren da je to korisno. Koliko god da je teška realnost, moramo da se suočimo s njom.
Za sebe volim da kažem da sam natpolitična ličnost, politika je samo jedan segment društva, važna sfera interesovanja, sfera interesovanja čoveka. Važan segment i treba da bude prisutan, ali ja društvo posmatram mnogo dalje od te neke političke prizme. Zaboravljamo da su političari samo zaposleni, mi im dajemo mandat, a najtužnije je što nas na to podsećaju samo pred izbore kad ponovo traže podršku.
* Rasli ste u vreme devedesetih, kako danas vidite to vreme?
Kao vreme ludila. Činjenica je da smo svi, direktno ili indirektno, bili uključeni, svi smo manje ili više odgovorni za njega. Ta vatra ludila rasplamsala se, imali smo rat i krizu koju još osećamo, zatvoreni smo i autistični
Danas je vreme lutanja i traganja tokom kojeg smo imali i period razočaranja. Ali opet smo sami krivi što smo imali velika očekivanja. Jedno je očekivanje, a drugo je nada. Najvažnije je da građani razmišljaju o sebi i svojoj odgovornosti, a manje o političarima. Ako si lekar, budi dobar lekar, ako si profesor, reci im istinu, nemoj da ih zamaraš i pretrpavaš informacijama.
*Vama buđenje očigledno nije problem. Kako se mlad čovek iz mladog društva obeleženog ratovima i mržnjom oseća kad mu ceo svet oda priznanje. Koliko vam je nagrada promenila život?
Postao sam promoter ljudskih prava, prosto ljudi me tako percipiraju i zadovoljan sam zbog toga. Pre ovog uspeha nisam ni smeo da kažem da priželjkujem nešto veće od ličnog uspeha. sada to mogu, mogu da prenesem poruku koja se tiče mnogih ljudi. Iako po prirodi volim anonimnost, morao sam da se prilagodim oku javnosti.
Pitali ste kako sam se osećao u Njujorku? Bolje da vam ispričam kako je bilo. Konkurs je otvoren na dan slobodnih medija 3. maja. Trajao je do 17. septembra, mog 33. rođendana. Šalio sam se da bi bilo dobro da dobijem čestitku celog sveta, ali nisam očekivao. Nekoliko nedelja građani su glasali, a žiri je potom izabrao deset najboljih i pozvali nas trojicu prvoplasiranih na Generalnu skupštinu UN.
Verovao sam da će zbog arapskog proleća pobediti Egipćanin. Kad je počela prezentacija bio sam potpuno rasterećen i hteo sam da uživam i pratim. Onda su objavili da je Grk treći, Egipćanin drugi. Rekao sam sebi: ‘Smiri se, treba da pošalješ ljudima poruku!’
*A to je?
Čovek se ne rađa, čovek se stvara i to je misija svakog od nas.
Svi mi znamo šta je dobro, šta je zlo, šta lepo, šta ružno. I oni koji ne umeju da vole imaju želju da budu voljeni. Nažalost, danas ljudi imaju krizu identiteta, a da toga nisu ni svesni. Kada pitate nekog na zapadu prva stavka identiteta biće firma, ovde je možda nacija, uvek neki kolektivitet. A svi smo mi prvo ljudi, posebna životinjska vrsta koja je u stanju da čini dobro i zlo i kada bi svi malo više na taj način razmišljali svi bismo bili pojedinačno ispunjeniji i srećniji. I posao bi im bio ispunjeniji, bili bi uspešniji. Evo, ja znam koliko smo svi mi srećni zbog izložbe.