Milan Vlajčić u pogovoru knjige napisao: „Na tom mestu koje se zove Nivo 23 neguje se jedinstvena škola kulturne radoznalosti koja Beograd uvek čini lepšim nego što jeste“.
Kojom brzinom protiče 20 godina jedne emisije?
Kao tren kad sada ramišljam, ali jeste dugo. Pada mi na pamet Duško Radović, jedan od mojih prvih urednika, koji je imao filozofiju da bi svaki posao trebalo da se radi u ciklusu od sedam godina. Kada ciklus prođe, trebalo bi da se radi nešto drugo, po mogućstvu što dalje od prethodnog jer to osvežava i čuva karakter. Ja sam druga vrsta čoveka, ima nešto u meni što se bori da osatne na istom mestu. Ponosan sam kada vidim gde sam radio, kada vidim da moja emisija ima 20 godina.
Emisija je jedan od simbola televizije koja nema nacionalnu frekvenciju. Kvalitet i uspeh se, očigledno, može dostići i u, uslovno rečeno, malom mediju.
Može. Kada god govorim o svom poslu mislim na Studio B. On zaslužuje knjigu o sebi, svom značaju, o tragu koji je ostavio na kulturu i politiku u Beogradu. Valjda će to neko napisati, možda čak i ja. Naš urednik Dragan Jelić, koji je preminuo, govorio je da mi jesmo lokalna stanica, ali da imamo najveći lokal u zemlji. Imamo bar dva miliona gledalaca i slušalaca, a kada govorim o kulturi bar 90 odsto nje je koncentrisano u Beogradu.
Da li je bilo poziva za prelazak na neku veliku komercijalnu televiziju?
Bilo je poziva da pređem na neke najkomercijalnije televizije posle 2.000 godine. Ali, tada je meni već bilo kasno da se prilagođavam novoj sredini. Već sam postao veliki patriota Studia B.
Koliko strpljenja je potrebno da se čovek 20 godina bavi istom oblašću?
Strpljenje je prava i najvažnija reč. I u novinarstvi i u životu. Izgleda da smo danas okruženi ljudima koji uopšte više nemaju strpljenja nizašta. Branka Čupkovića kod kojeg sam prvog radio u Studiu B mi je govorio: „Kada nešto ne možeš da napišeš, da rešiš, odeš prošetaš, popiješ malo vode, vratiš se i ono se samo rešilo“. Mislim da oni koji pišu znaju za taj štos, da problem sam od sebe može da se reši uz malo strpljenja. Tokom svih ovih godina sam pokušavao da nađem ljude koji imaju strpljenja i mudrosti, koji nisu na nervoznoj žici i u vrtlogu brzine koji čini savremeni svet. Nemam ništa protiv tog sveta, živim u njemu, ali kada želim da sagledam nešto oko sebe znam da je strpljenje najvažnije.
Živite u okruženju koje nije blagonaklono prema kulturi i takvoj vrsti novinarstva, a bavite su upravo time. Kako ste to razdvojili, odnosno spojili?
To što radim je neka vrsta kompenzacije za ludilo u kojem živimo, pogotovo 90-ih je tako bilo. Valjda sam stvoren najviše za tu vrstu novinarstva. Kultura me je podržavala i snažila za ovo što je oko nas. Sećam se kada je svojevremeno direktor Studia B rekao da firma više ne može da isplaćuje zarade. Nekoliko meseci nijednu paru nismo dobili. Ali, shvatio sam da je mnogo bolje raditi bez para nego živeti bez rada.
Knjiga je „sveža“. Dostiže li interesovanje kakvo postoji za emisiju?
Iznenađen sam kako dobro ide. Tokom godina sam stekao dragocenu publiku i ona je stalna. Istražiavči medija kažu da „Nivo 23“ ima konstantan, prilično dobar broj gledalaca. To nije cifra kao na komercijalnim televizijama, ali je to izuzetno značajan broj koji obuhvata specifičnu grupu. Gledaoci emisije su svi oni koji kupuju knjige, čitaju, idu u pozirišta, znaju šta je likovni i muzički život. Izuzetno sam ponosan na to. Kada sam svojevremeno bio u britanskom BBC-u i na četvrom kanalu učio kako oni prave emisije, objasnili su mi da je najvažnije da televizijska emisija ima svoju, specifičnu publiku. Čak sam i od ljudi ovde koji se bave komercijalnim delom poslao čuo da reklame u emisijama koje imaju dva miliona različitih gledalaca često ne stignu do onih kojima su namenjene.
Nameravate da još dugo trajete sa ovom emisijom?
Kada sam bio mlad mislio sam da nikada neću ići u penziju. I danas tako mislim. Ne maštam o miru, pecanju, sklanjanju od sveta. Mislim da to nije ni zdravo, ni prijatno. A emisiju ću da radim dok god direktori, urednici i straživanja govore da bi trebalo da postoji.