Mads Bruger je u beogradskom Domu omladine 17. maja, u organizaciji festivala “Slobodna zona” održao master klas pod imenom “Ambasadorska selekcija: powerpoint šou” gde je objasnio kako se spremao i snimao svoj poslednji film.
On je jedan od najkontraverznijih i najpoznatijih dokumentarista današnjice, dobitnik nagrade za najbolji dokumentarni film na najvećoj smotri nezavisnog filma na svetu, festivalu Sandens 2009., i novinar čije se metode obožavaju i preziru, ali su toliko uspele da su njegovi filmovi “Crvena kapela” u kojoj glumi vođu danske vodviljske pozorišne trupe da bi raskrinkao režim Kim Džong Ila i “Ambasador” gde glumi liberijskog diplomatu koji želi da švercuje krvave dijamante postali kultni.
Sa Madsom smo razgovarali pošto je završio svoj master klas, a pred odlazak u Zagreb na Subversive film festival.
Smatraju vas za ako ne za utemeljivača onda za jednog od najistaknutijih predstavnika “performativnog novinarstva” gde glumite likove i konstruišete situacije. Smeta li Vam što Vas svrstavaju u ovaj žanr?
Ja nisam smislio tu frazu “performativno novinarstvo” tako da se ne smatram performativnim novinarem. Ono što me uvelo u novinarstvo je strast za negativnom pažnjom. Interesantno mi je da provociram ljude. Pogotovo kada provociram moćnike.Danska je dosadnjikavo normalna, obična i sigurna zemlja i zato putujem drugde da bih privukao negativnu pažnju.
Koliko su Vaši filmovi i i situacije improvizacija, a koliko ste se spremali za sve to i konstruisali?
Uvek snimam po principu: “Hajde da vidimo šta će se desiti?”. Ne planiram sve jer to onda nije dokumentarac, a radim ih po strukturi scenarija za video igrice u kojima je svašta moguće u zavisnosti od toga kako se igrate.
Na primer, ako odem u Centralnoafričku republiku izigravajući liberijskog diplomatu koji investira u rudnik “krvavih dijamanata” to će generisati narativ, izrodiće se zaplet. Pored toga, otvoren sam za situacije koje vam nabaci realnost.
Jedan od razloga zašto moj metod uspeva je zato što se ne trudim da se sakrijem već potpuno suprotno: da budem primećen i drugačiji. Krijem se tako što se otvaram prema svima. I onda ljudi oko vas misle: “Ako se ovako ponaša on je potpuni idiot. Ali zato je sigurno taj za koga se predstavlja.”. I sve što zamislim mi upali.
Takođe, u stanju sam da provedem dosta vremena u konstantnom stresu i paranoji. Morate biti takvi da biste pravili ovakve filmove.
Radili ste film o skrivanju Radovana Karadžića u Srbiji?
Tri godine sam radio na dokumetarcu o njemu, ali je sve palo u vodu kada je uhvaćen jer sam film bazirao na premisi da se to nikada neće desiti. U toku istraživanja sprijateljili smo se sa najužim krugom Karadžićevih prijatelja među kojima su bili pokojni Brana Crnčević, Momo Kapor i Miroslav Toholj.
Pričali su mi kako su, za vreme rata, vikendom odlazili na Pale, družili se sa Karadžiće, opijali i gledali granatiranje Sarajeva, a onda se vraćali u Beograd i nastavljali sa normalnim životima. Funkcionisali su kao neka vrsta “vikend ratnika”