Razgovarala: Julijana Mojsilović
“Živjet ćemo bolje” naziv je predstave ZKM-a koja je u januaru imala zagrebačku premijeru sa Nedom Arnerić u jednoj od uloga. Beogradska glumica kaže da je bila iznenađena pozivom rediteljke Senke Bulić, ali da je ulogu rado prihvatila.
O čemu je reč u predstavi i koja je vaša uloga?
Stvarno sam se iznenadila. Ja nisam pre svega pozorišna glumica, tu sam nekako najtanja pošto otprilike uradim jedan naslov godišnje. Posle sam shvatila da je ona na osnovu mojih krupnih planova u kojekakvim filmovima odlučila da joj treba takva glumica. Predstava jepo romanu Maje Horgović, neverovatno neobična, namučila sam se, bilo je i suza, htela sam i da izađem posle petnaestak dana misleći da ta vrsta teatra meni ne leži. To je teatar koji spaja sve – i pokret i svetlo i ton, jedno snoviđenje, jedan košmar o jednoj vukovarskoj izbegličkoj porodici koja je završila u Splitu. Ja igram najstarijeg člana porodice, postoje dve unuke sa svojim problemima. Glavna uloga, Nataša Dangubić, koja je fenomenalna kao i svi drugi, jedna je od unuka, pa dođe moj sin, pa dođe baba. Tako se zove uloga. Kad sam shvatila da treba da igram babu koja je dementna, koja ne kontroliše ni fiziološke potrebe, pomislila sam šta ću joj ja. Međutim, Senka je odlučila da ta žena bude dementna kad joj odgovara i gleda propast te porodice. Vremenom je sve leglo i na kraju ispalo baš kako je ona želela. Ja sam prezadovoljna. Nikad nisam učestvovala u toj vrsti teatra, ali Senka Bulić je poznata kao borac za modernizaciju kulture u Hrvatskoj i sve je ispalo sjajno.
Kako je prošla premijera?
Jako dobro i kod kritike i kod publike. Igraćemo svakog meseca po tri predstave i sad me zanima samo publika, jer je predstava vrlo dirljiva koliko god na prvi pogled delovala haotično i košmarno, na kraju se svima stegne knedla u grlu i ima tužan kraj.
Sad bih se vratila na početak. Godina je 1966, imate 13 godina i Puriša Đorđević vas uzima za film “San”. Kako je bilo u tom dečjem dobu prvi put pred kamerama?
Puriša je radio razna probna snimanja i video da se ja prirodno ponašam pred kamerama. Onda je došao drugi, “Jutro”, gde igram devojku, pa “Podne” gde sam mlada žena. A imala sam 13, 14, pa 15 godina, nisam shvatala svu dubinu Purišinih filmova, kapirala sam na osnovu fabule i njemu je baš to odgovaralo za njegove fantazmagorične filmove. I eto – zahvaljujući tim filmovima i Puriši, ja odoh u glumice.
I onda dolazi “Višnja na Tašmajdanu”…
Taj film me je preko noći izbacio, postala sam popularna zahvaljujući toj ljubavnoj priči, jednom od prvih savremenih filmova. I onda je nekako sve krenulo samo od sebe.
Akademiju ste upisali sa 16 godina?
Da, to mi je bilo veoma bitno. Izbegla sam one gimnazijske matematike, fizike, hemije, jer se na Akademiju moglo i bez gimnazije. Prijavila sam se i primljena iz cuga, što je bilo čudno jer na Akademiji ne vole baš decu koja su nešto već radila i na neki način se već oformila. Provela sam jedan semestar i onda je stigla ponuda za neki film u inostranstvu i ja sam pitala svog profesora Milenka Maričića šta da radim. Rekao mi je – ma idi dete, snimaj dok te zovu, ima vremena za Akademiju. I tako sam sa 16 godina otišla u inostranstvo. To se dogodilo jer su me neki režiseri upoznali na raznim festivalima na kojima sam bila sa Purišinim filmovima koji su obilazili sve svetske festivale jer su to vrhunski umetnički doživljaji. I tako sam u francuskom filmu igrala devojku koja je sredovečnom čoveku rasturila brak. Film nije imao baš neku prođu, ali ja sam živela u Parizu četiri meseca, naučila jezik, a snimali smo i u Španiji. Posle je došao jedan film za Nemce, jedan za Engleze i tako je počela moja međunarodna karijera. Spontano. Nisam ja tu nešto “kopala”, želela. I kad sam videla da to poprima ozbiljne razmere, da je mnogo ozbiljna stvar bila tada biti glumac u Evropi, shvatila sam da nemam tako veliku ambiciju da čitav život posvetim samo poslu i ničemu više, jedva sam čekala razlog da se vratim u Jugoslaviju i da prekinem tu svetsku karijeru koja je, uz lepe stvari, donosila i mnogo suza i nesigurnosti i probna snimanja, treseš se, hoće li ti dati, neće, ima, nema, konkurencija velika. Prošla sam za jednu glavnu ulogu pored Alena Delona. Trebalo je da igram mladu narkomanku, pa mi je reditelj rekao da treba da oslabim najmanje tri kilograma, a ja se na početku snimanja pojavim sa šest kila više. Tu shvatim da ja to ne želim baš toliko. Onda sretnem svog prvog muža – Dejana Karaklajića – zaljubim se. Imali smo divan mladalački brak, ali smo se posle razveli. Sve treba probati dok si mlad. Što više probaš kad si mlad, manje ćeš grešiti u zrelijim godinama. Ja bih zabranila ozbiljne veze pre 35. Istutnji se prvo.
Kasnije ste završili istoriju umetnosti?
Pa da. Kad sam shvatila da neću nastaviti Akademiju i da će mi u radnoj knjižici pisati niža sprema, osnovna škola, rekla sam sebi, pa Nedo, nema smisla da tako ideš kroz život, i onda sam shvatila da mi je istorija umetnosti nekako najlakša, da mogu sama da učim i ne budem na predavanjima non-stop. Završila sam kao odličan student.
Posle je došla galerija?
E, da. To je bila jedna divna priča. Na to me je nagovorio Lale Đurić. Gotovo svaki glumac, osim onih koji baš idu iz uloge u ulogu, ima višak slobodnog vremena i meni je ta galerija ispunila vreme. Zatvorili smo je jer smo finansijski propali. Koncept galerije se izgubio, a bio je da izlažemo radove slikara koji nikada nisu izlagali u Beogradu, da ih dovodimo iz Bosne, iz Makedonije, Slovenije… Onda je izbio rat, sve krenulo nizbrdo, jedva smo sastavljali kraj s krajem, a ozbiljno smo se bavili galerijskim poslom. Onda su došli ovi nouveaux riches, koji su počeli da kupuju stare slikare kao one Šumanovića, Dobrovića, Konjovića, a naša moderna, savremena scena im nije bila zanimljiva i mi smo zatvorili.
U čemu ste najviše uživali – pozorištu, TV, filmu?
Film i TV serija ili film su vrlo slični, a pozorište je toliko različito i za glumca i kako se priprema i sve ostalo, prosto – to su dve profesije po meni. Zato i ne bismo mnoge filmske glumce lako mogli da vidimo na sceni ili obrnuto, da neke sjajne pozorišne glumce kamera baš hoće. To su dva talenta, dve potpuno različite stvari. Pozorište radi postupno, mic po mic, mnogo je napornije. Da bi došao do lika treba ti dva meseca, a na filmu moraš da ga uhvatiš odmah ili ga nisi uhvatio. To su kratki kadrovi, kratke scene, tu moraš da glumiš iz stomaka, odmah, i da si svestan kamere, da umeš dobro da koketiraš s njom. U pozorištu igra celo telo, od malog prsta na nozi do dlake na glavi. I nema ispravke. Publiku treba ćapiti odmah. Ako to ne uradiš u prvih pet minuta, možeš posle da se ubiješ, propala priča. Čini mi se da je zato pozorišni posao odgovorniji, kompleksniji, teži.
Član ste žirija Niške umetničke fondacije već 10 godina. Kako to ide?
Nije jednostavno. Sve je različito i kako da sad poredim to različito i kažem – ovo je najbolje. A moraš da daš tri nagrade, ne možeš da podeliš po kategorijama i onda meriš jedan hiperrealistički portret sa jednom potpuno apstraktnom slikom. I onda se vodiš time ko tu najviše obećava kao slikar. Nije onaj ključ, ali jeste neki.
Otišli ste u politiku. Zašto?
Nisam ja otišla u politiku, da se razumemo. Ja sam otišla u građanske proteste, kad smo spontano počeli da se okupljamo ne bismo li sebi izborili bolje sutra. Te 1996. stvarno je bilo teško trpeti diktaturu ili autokratiju, ili kako god se zvalo, Slobe i Mire. I bilo je normalno da posle se onog strašnog rata, kad ništa nismo mogli da uradimo, udružimo i bavimo politikom u protestnim šetnjama. Onda sam počela da upoznajem političare opozicije, da putujem s njima na mitinge, da urlam, da dajem podršku, da smišljam govore, da se slučajno ne ponavljam u raznim gradovima. A gledam političare – oni sve isto gde god dođu. Da li je pet seljaka ili pet intelektualaca, ili 50.000 ljudi – isti govor, istom jačinom. Izuzev pravih ljudi koji se rađaju jednom. Tu pre svega mislim na Zorana Đinđića, zalepim se za njega, počnem da gledam u njega kao u boga i učlanim se u njegovu stranku, sva važna. I kad smo pobedili 2000, on pravi saziv Skupštine i kaže – ti ćeš mala da budeš poslanik. Ja kažem – ja to ne umem, ali mi je prijalo, ego mi je skočio. Međutim, brzo sam shvatila da nemam talenat za politiku. Drugo, ja bih morala da iščitavam materijale, stavljam primedbe, amandmane, i tu nema ličnog mišljenja, samo stranačkog, a ja sam navikla na svoje mišljenje i stavove. Dobro sam izdržala te tri godine.
Afera Bodrum iz današnje perspektive?
Pa i trebalo je da me snađe jedan Bodrum kad sam se gurala gde mi nije mesto. Ja pošteno prijavim da idem na godišnji odmor predsedniku Skupštine, pitam ima li važnih zasedanja, nema i odoh ja u Tursku. Onda noću dođe do zakazivanja sednice, bira se guverner i tu se desi šta se desi. Neko ubaci moju karticu i tu se napravi takav haos (inače, glas nije bio presudan, prim. aut). Ja pobegnem iz Srbije, da se sklonim. Otišla sam na tri meseca u Grčku kod drugarice. Toliko su me proganjali da kažem istinu, savetovali… E, baš neću, ćutaću. Nisam htela da progovorim. I na kraju je jednog dana Boris Tadić rešio da to obelodani kako bi sebi time napravio poene. I neka, mislim da sam tada pomogla Borisu. On, doduše, misli da je pomogao meni, ali ja sam njemu jer je ta priča bila sačuvana, pa je on obelodanio u stilu – eto, vidite, i mi grešimo.
Bili ste i “razredna”, kako smo vas u šali zvali, u Centru modernih veština, gde ste predavali držanje pred kamerom. Šta je s tim?
Nema ni toga više. Nismo više zanimljiva zemlja raznim fondacijama koje su pomagale edukaciju, postoji, mislim, samo jedan predmet još. Bila je to lepa priča.
Novi glumački planovi?
Ima ih. Jedna mlada rediteljka iz Hrvatske treba na jesen da radi film u kojem bi trebalo da igram majku dve mlade žene. Snimanje treba da bude na Pelješcu, znači prekoputa Korčule, tako da se sve nekako posložilo.
Pogledajte video: