Žrtvama se mora vratiti ljudski lik (VIDEO)

“Tokom 1998. godine na Kosovu je ubijeno 1.660 Albanaca, 770 albanskih i 129 srpskih civila, te 64 pripadnika MUP-a. U zoni Dukađin koja je bila pod komadom Haradinaja ubijen je 41 srpski civil. To nije mali broj, ali važno je o svakoj žrtvi govoriti konkretno“, kaže ona za Novi magazin i pita zašto su srpske vlasti podnele 120 prijava protiv Haradinaja i dali dokumentaciju, a na kraju osim zaključka da je bilo zločina OVK, nema dokaza da je Haradinaj odgovoran za njih.

Na ovom suđenju, dodaje ona, kao svedoci pojavljivali su se kompromitujući policajci i dokazi dobijeni iznudom: „Jedan pripadnik DB Zoran Stijović izjavio je da su iskazi dobijani – premlaćivanjem i ucenama“.

Posle ovih presuda ponovo se prebrojavaju zločini i zločinci, a žrtve kao da su zaturene?

Za sve zemlje bivše Jugoslavije žrtve imaju značaj pre svega u vreme obeležavanja stradanja i političkih previranja. U Srbiji se veoma malo govori i o žrtvama i o učesnicima rata, ali se mnogo priča o neopravdano optuženima i osuđenima u Hagu.

Zašto Srbija ne sračuna svoje ljudske gubitke?

Srpske žrtve jesu najveće za srpsko društvo, ali vreme je da Srbija i njene političke elite prestanu sa frazama o tome jer su te žrtve u velikoj meri platile cenu srpske politike i mora se reći ko je odgovoran za njih, i za ubijene i za prognane sa drugih prostora. Da to nije samo Milošević, da nije Amerika, već i vrh države, vojske, policije.

Najviše žrtava bilo je u BiH. Bosanska knjiga mrtvih, koja će biti promovisana 21. decembra u Sarajevu, pokazuj  da ih je manje nego što se spekuliše.

Istraživačko-dokumentacioni centar je svih 96 hiljada žrtava u BiH registrovao poimence. Iako velika, ta je brojka daleko manja od procena koje se kreću između 200 i 300 hiljada stradalih ljudi. Bosanska knjiga mrtvih od svih zahteva da razmisle o tome da li ima mesta nastavljanju te bitka žrtvama ili je došao trenutak da se priznaju sve žrtve i ne dovode više u pitanje političkim interpretacijama.

Dokumentovani popis žrtava ima potencijal da pomirenje učini trajnim zato što su u pitanju činjenice o ljudima koje ne ostavljaju prazan prostor u kojem taj broj može da se, kao u slučaju Jasenovca, „rasteže“ od 70 do 700 hiljada. Ali, ključno je pitanje hoće li političari popis ljudskih gubitaka preuzeti kao obavezu da sve žrtve javno priznaju.

Koliko svedočenje žrtava pred sudom doprinosi njihovom priznavanju?

Suđenja za ratne zločine dala su priliku žrtvama da govore. Haški tribunal ih uvažava i pušta da govore o tome šta im se dogodilo, dok su u procesima pred domaćim sudovima, jednako u Beogradu, Sarajevu i Zagrebu, žrtve u funkciji optužnice i dokazivanja konkretnog dela. Zato su žrtve često frustrirane postupcima, nezadovoljne ulogom u suđenju.

Šta ih konkretno iritira?

Taj tretman, s jedne strane, a s druge ishod. Tipičan primer je suđenje u Beogradu za užasne zločine počinjene u Zvorniku 1. juna 1992. godine kada je stradalo 700 ljudi. Suđenje je trajalo 3,5 godina i na osnovu dokaza kojima je raspolagao sud je nepobitno utvrdio zločin nad 350; za njih je imao imena i prezimena, dokumente, nekima je identitet utvrđen ekshumacijom. Porodicama onih za čije stradanje nije bilo nepobitnih dokaza to izgleda nepravedno, kao da sud deli žrtve.

Ponovo ih žrtvuje?

Često se posle presuda žrtve osećaju izigranim. Tako je bilo i posle oslobađajućih presuda Markaču, Gotovini i Haradinaju i tu ne pomažu argumenti suda. Žrtve znaju da je Haradinaj bio komandant zapadnog Kosova, da su se tu dogodila ubistva, a na kraju nije odgovoran iako je bio na vrhu piramide. U presudi Gotovini i Markaču žrtve uopšte nisu pomenute, jer se Tužilaštvo, kako je saopšteno, nije bavilo konkretnim žrtvama granatiranja Knina 4. avgusta 1995, nego dokazivanjem progona. Tako nešto ne mogu da shvate žrtve, ali ni običan svet koji želi da se solidariše, pokaže saosećanje.

Sudovi za ratne zločine često se bave pomirenjem.

Nijedan sud nema zadatak da se bavi pomirenjem. Zadatak suda je da ceni dokaze koje Tužilaštvo iznese i pokuša da donese presudu koja je pravična i u odnosu na optužene i u odnosu na žrtve. U ovim ratovima ima mnogo pisanih dokumenata, naredbi, ratnih izveštaja, planova. Napokon, sud ne sudi o patnji žrtava, niti presuda obavezno donosi njihovo javno priznanje.

Čini se da je najveći problem što se žrtve dele i u smrti kao što su bili podeljeni u životu?

Albanske, bošnjačke i u velikoj meri hrvatske žrtve imaju međunarodno priznanje, srpske su još na liniji na kojoj se nalaze i učesnici ratova. Uz to, svaka strana svoje žrtve preuveličava, a tuđe minimizira, ne priznaje. Albanci će reći da srpskih žrtava nema ili da ih je bilo malo; Srbi da su svi Albanci bili teroristi i pobunjenici koji su ubijali srpske policajce, vojnike i civile. Slično je sa stradalima u Hrvatskoj i BiH.

Opet je pitanje zašto je tako i posle 20 godina i gde je izlaz?

U suočavanju sa činjenicama, a to je jedino moguće povratkom identiteta žrtvama. Ako su sve žrtve imenovane onda političari moraju javno da ih priznaju. Nevladine organizacije mogu da naprave popis, da provere, ali javno priznanje je na državama, na državnim organima. Mi možemo žrtvama da vratimo ljudsko lice, ali za izgradnju javnog pamćenja odgovorne su države. Ako političari toga nisu svesni ništa nam ne vredi popis, jačaće ekstremizam i međusobno optuživanje, posebno posle ovakvih presuda.

Već godinama kroz inicijativu za stvaranje Regionalne komisije za pomirenje Rekoma nevladin sektor pokušava to da nametne, ali ne uspeva iako ima podršku građana.

Više od 550 hiljada građana svih država bivše SFRJ potpisalo je Inicijativu za Rekom, ali nema političku podršku upravo zato što je za pomirenje bitno identifikovati žrtve. Vraćanje identiteta nema veze s nacionalnošću, s verom i to je način javnog priznanja žrtava.