Zagubljena deca rata

Nakon potresnog dokumentarca „Slučajni sin“, o potrazi za biološkim ocem s kojim, kako kaže, nije „stavio tačku na i“, zagrebački novinar Robert Zuber punu godinu je snimao film „Mila traži Senidu“. Objašnjavajući motiv da se, posle lične drame, dokumentarno uplete i u tuđu, Zuber kaže da je verovao kako će uspeti da pokaže ono što je, nadao se, sam prihvatio: „Ma, otac i majka koji su te odgajali zapravo jesu pravi roditelji. Šta te boli za ostalo…“

Ipak, film o Mili, odnosno Senidi, ugasio je zadovoljstva. Tražeći naizgled jednostavne odgovore ovim dokumentarcem, okolnostima pod kojima je nastajao, saznanjima i slutnjama s kojima se sretao, zapravo je našao mnogo novih i težih pitanja. Sabirajući ih, Zuber kaže: „Imao sam osećaj iscrpljenosti, čak i nekog neuspeha jer sam hteo pomoći curi koja je imala pitanje – zašto me je majka ostavila? Razmišljala je u tom kontekstu i nismo joj mogli objasniti da nije ostavljena, da je situacija drugačija, da je verovatno bila prinuđena da je ostavi, ili ako je stradala da je onda nikako nije ostavila. Zato je ta potraga bila tako intimna, dečja, njoj je u jednom trenutku bilo potpuno nevažno je li majka živa ili mrtva, zanimalo ju je samo da sazna da li je ostavljena.

A reč je o 17- godišnjoj devojčici koja počinje tražiti nešto što ni mnogo stariji ne bi lako podneli“.

Sećanje Elvira Huremovića, novinara iz Tuzle, ide ovim tokom: „Datume ne pamtim, ali znam da su bili prvi dani 2009. kada se u lokalnim novinama pojavila informacija da je Muhamed Bećirović iz sela Caparde kod Kalesije posle 17 godina traganja pronašao kćerku Senidu nestalu 1992. godine. Informacija je bila štura, tekst nepovezan, maltene se nije znalo ko je nestao, ko je koga pronašao… Narednog dana odlučio sam da proverim o čemu je tačno reč. Pronašao sam Senidu, koja se tada još uvijek zvala Mila Janković.

Njena šokantna priča osvanula je na naslovnici „Dnevnog avaza“. Priča je, zbog brojnih pitanja koja su se svakodnevno pojavljivala, tražila nastavak… Ko je vojnik koji je spasio Senidu? Gdje je odnesena? Ko se brinuo o njoj? Šta znaju o tome u Šekovićima i Vlasenici? Kako je završila u Beogradu? Je li još neko osim nje preživio pokolj u Capardama? Gdje su njena majka i sestra, rođaci u dobi od dvije i četiri godine…“? je u sobičku tetkine kuće tvrdoglavo odbijala svaku pomisao da opet ponavlja svoju priču, ponavljajući da je niko ne razumije, da svi samo hoće senzaciju.

Ispred kuće se Zuber, s kamermanom i toncima, u snijegu do koljena, smrzavao i čekao. Na brzinu sam joj ispričao priču o Zuberu, njegovom životu, njegovoj potrazi za vlastitim identitetom, filmu „Slučajni sin“. Rekao sam, otprilike, da ako je iko na svijetu može razumjeti, onda je to on. Zadobio je njeno povjerenje i zajedno su krenuli u potragu za njenom majkom i sestrom“, kaže Huremović.

Svakodnevno su se otvarala nova pitanja, ali odgovori nisu stizali. U srpskim sredinama kao što su Šekovići i Vlasenica bilo je nemoguće pronaći verodostojne izvore. Ubrzo se ispostavilo da je potpuno tačna Zuberova opaska: „Ovo scenaristički ne bi mogao napisati ni Stiven Spilberg. Život je, prosto, napisao najbolji scenario“.

U prvom razgovoru sa autorom filma, kome je u Beogradu trebalo da pomognem i omogućim kontakte koji bi mu eventualno ukazali na put ka istini o Senidi, sudbini njene sestre i majke, shvatio sam da je priča o Mili Janković, odnosno Senidi Bećirović, beskrajno komplikovana. Dugo mi je trebalo da složim kockice koje su mi potanko ispričane.

U Milinoj sudbini isprepletalo se sve što može – zabrinuti, ali i nezainteresovani rođaci, humani postupci i nečovečni odnosi, želja da se pomogne, ali i onemogući potraga… Sve je to jedno po jedno kapalo, uglavnom jedna laž, druga, treća… I onda je došla informacija da Milin otac, ali ne samo on, još od 1994. zna gde je njegova ćerka… Njihov susret bio je fijasko. Oca je isprovociralo što pred njim ne sedi ćerka iz ruralnog okruženja koja ne postavlja nikakva pitanja. Sedela je devojka, kaže Zuber, „koja je pomela pod njime“.

Mimo detalja o nejasnim porodičnim odnosima, potraga za istinom otvorila je brojna nova pitanja. Odgovor na to ko je spasao devojčicu, glasio je – četvorica specijalaca srpskih snaga, od kojih su bar dvojica, blago rečeno, „poznata pred sudom za ratne zločine“. S jednim od njih ugovorili smo sastanak u Beogradu. Prihvatio je viđenje, a Zuberov opis sleda događaja uoči susreta izgleda ovako: „Citiraću sagovornika s kojim sam se našao na Palama: „Gospodine Zuber, čačkate Pandorinu kutiju“! Moje pitanje je glasilo: „Zanimaju me samo Milina majka i sestra, čak me ne zanimaju ni nećaci, ni druga rodbina. Samo da znam da li su žive ili ne“. To je bila moja krucijalna obaveza prema Mili – njezine sestra i majka. „Da su mrtve, dali bismo vam kosti da više prestanete otvarati nova pitanja“, rekao mi je. Smrzao sam se na takav odgovor.

Nakon toga dolazi razgovor u Zagrebu sa izvesnim službenikom koji mi postavlja pitanje: „Da li vi znate što ćete otvoriti time što ćete snimiti ovaj film“? Shvatio sam da nije problem Mila, ona nikome ne smeta, verovatno se zato meni ništa nije ni dogodilo. Čak je postojala i želja da mi se pomogne. Ali, samo da se ne dođe do sledeće stepenice da se otvore svi dosijei na prostoru Republike Srpske o zbrinjavanju dece…

A onda je sledio susret u Beogradu. Bilo mi je neugodno uoči susreta jer me je cela okolina molila da ne idem. „To ne smeš uraditi, pa i ljudi iz Beograda se njega boje“. A način njegove šaljive konverzacije preko telefona me je zbunio. Rekao mi je da sam ja prvi novinar koga ne zanimaju rat i zločini, već možda neko lepo delo…

Verovatno ga je zanimalo da vidi ludaka koji ga je zvao da pita za humano delo. Rekao nam je šta je hteo i ništa više. Najstrašnija činjenica bila je da se poneo prijatno, sa smeškom, pa smo gotovo dva sata ugodno ćaskali. Sada verujem da je to bila i izvesna provera onoga što ja znam. Kada se potvrdilo da moja saznanja njemu odgovaraju, on je situaciju pretvorio u prijatnu“.

Huremoviću je, u isto vreme, bilo podjednako teško da paralelno u BiH istražuje priču: „Za jedne je Senidina sudbina bio još jedan od dokaza zločina nad Bošnjacima, s druge strane, pak, drugima je predstavljala dokaz da srpska vojska nije činila zločine. Prvi se nisu pitali kako spasavanje bilo čijeg života može biti zločin, a drugima nije palo na pamet da se upitaju zašto su tela mnoge druge dece pronalažena u grobnicama?“

Ispostavilo se da je Milu spasao borac Milenko Vidaković i doneo je u Šekoviće. Međutim, samo dan kasnije Vidaković je stradao, ali saznanja nisu ukazivala da je usmrćen od bošnjačkih snaga. Pričalo se da je kao „lokalni“ borac ubijen u sukobu sa takozvanim dođošima. Niko ne sme da tvrdi da je baš tako bilo, ali se ujedno svi slažu da je moguće, da je takvih sukoba bilo svuda.

Zuberova razmišljanja imaju nekoliko nivoa: „Postoji nekoliko punktova ljudskosti u toj priči. Recimo, Milenko Vidaković koji je, mislim, zaista spasao Milu, baka Elez koja ju je prva prihvatila. Ona ne govori mnogo, možda zna i više nego što nam je priznala gospođa Desa iz Centra za socijalni rad koja je Milu uvela u evidenciju… Mislim da ona sve zna, ali se strašno plaši da kaže ko i šta! Možda je i napravila nešto van propisa, ali je bio rat – kako ćeš sve propise poštovati? I najveći učinak ljudskosti su Jankovići iz Beograda, oni su najčistiji ljudski primer, sve ostalo je obavijeno velom tajne. Oni su Mili rekli da nije njihova, da je usvojena, da ne znaju koje je veroispovesti, a odgajali su je na najtopliji ljudski način, bez rezerve i uslovljavanja, omogućili joj srećno detinjstvo.

E, između praznina. Ne samo za Milu… Mene zanima njen dolazak u Šekoviće, pitanje da li je zaista bila jedino dete koje je doneto? Za najmanje petoro dece s tog područja znam da im nikada nisu nađena tela. I zanimljivo je da posmrtni ostaci njihovih majki nisu pronađeni! Takođe je zanimljivo je da je jedna od njih koja se smatrala nestalom „izronila“ kao žena s potpuno drugim identitetom, udata i živi u Šapcu. Otvorena su mnoga pitanja“.

Elvir Huremović kaže da se sve ređe vraća na razmišljanja o samoj Senidi: „Njena životna priča danas mi retko zaluta u misli. Čak i tada više razmišljam o njenoj majci, sestri i dvojici rođaka. U mislima uvijek lebdi samo jedno pitanje: Jesu li i oni živi? Odgovor na ovo pitanje verovatno nikada nećemo dobiti, jer uz nas koji bismo željeli da se istina sazna, ima i onih koji žele da ona ostane zauvijek skrivena“.

Zbunjujuće je bilo i zašto se nijedna institucija nije zainteresovala za pitanje nestale dece iz ratnog područja, niti za njihove majke, mada su mnoga dokumenta ukazivala da su živi napustili područje i krenuli put Zvornika. Iz Miline kuće nestale su njena sestra, majka, dva nećaka i njihova majka. Treća mlada žena danas živi u Srbiji.

Ali, najupečatljivija emocija autora filma jeste strah sagovornika, neverovatan strah, nešto zapanjujuće! Zuber se ponovo priseća okolnosti susreta na Palama: „Shvatio sam o čemu je reč kada mi je sagovornik na samom početku rekao s kim i o čemu sam razgovarao tog jutra preko telefona, kao i s kim ću se posle toga sresti u Beogradu – s tobom! Znao je i kuda idemo! Ta osoba je meni stavila do znanja da se ne zajebavam, da me je proverila. Uvek je neko bio korak ispred mene. Bili su zapanjeni stepenom moje upornosti. Nikada mi nije rečeno odustani! Razumemo šta hoćeš, hoćeš da pomogneš devojci, to je u redu. Ali su me nekako upozoravali da preko toga ne može. Dok je Mila jedina, ona je izuzetak. Da pronađem sestru, onda je to problem, a da nađem još dvojicu nećaka, dakle njih četvoro, onda je to sistem!

A u to vreme se u Višegradu pojavljuju dvojica dečaka koji su imali istu sudbinu kao i Mila. Drugi identitet, sve identično. Nije se o njima pisalo u medijima… A neki tragovi su vodili i ka Nemačkoj, Švajcarskoj…“. Na kraju jednogodišnjeg rada osećaj je, kaže Zuber, oprečan: „Kad bih gledao film i kada bi to bio cilj, bio bih zadovoljan, uspešan je i nagrađivan. Intimno, kao čovek, ali i kao novinar, veoma sam nezadovoljan, jer u toj priči smo dugo emotivno bili zajedno, a na kraju sam došao kući i rekao – ništa nismo saznali. Šta smo mi napravili“?