U građanskim i ratarskim domovima svi značajniji verski praznici proslavljani su uz narodne običaje, pesme, muziku i narodne igre. Zabave je bilo i na mobama i prelima. Vremenom, građanski stalež sve više je prihvatao zapadnoevropske oblike društvenog života i razonode kao što su balovi, javni koncerti i kućne zabave, preuzeti iz društvenog života u Beču.
Sredinom veka, a naročito pred revolucionarnu 1848. godinu, kao i posle revolucije, oživljavaju mnogobrojni pokreti za nacionalni preporod srpskog naroda. Ovi pokreti nisu mimoišli ni oblast kulturne delatnosti Srba. Preterivalo se i u rodoljublju i u povođenju za stranim uticajima. Značajnu ulogu u tome imala je Ujedinjena omladina Srpska, osnovana 1866. godine sa Svetozarem Miletićem na čelu. Mladalački žustro ustali su protiv “balova, krenchena” i drugih tuđinskih običaja, a umesto njih prihvatili su slovenske besede u narodnom odelu, narodnom duhu, uz pevanje, uz gusle i igranje srpskoga kola”.
O tome kakve treba da budu srpske besede pisali su i na javnim predavanjima u srpskim čitaonicama raspravljali, mnogi članovi Ujedinjene omladine srpske: Jovan Grčić-Milenko, Đorđe Zvekić, dr Laza Kostić, Čedomilj Mijatović, Stevan Pavlović, Ilija Vučetić i drugi.
Tragajući za poreklom beseda Đorđe Zvekić govori da su Srbi ovaj vid zabave preuzeli od Čeha: “Osvešćeni Srbi htedoše ovaj otrov, koji je njihovom narodnom životu smrću pretio, da utamane, i u toj volji spaziše u svoje braće, u Čeha, njihove krasne zabave, tako zvane “besede”; koje su u mnogome nalik na naše sabore, pa se sete na ove, – nastaniše ih po varošima, a pozajmiše im imena od Čeha i nazvaše ih “besedom”.
Zvekić piše da bi srpska beseda trebalo da ima narodni karakter i da na taj način predstavlja ogledalo društvenog života Srba, jer “našem narodu nisu potrebne tuđe veštine u pevanju, sviranju i deklamovanju, veštine koje on ne razume; njemu su potrebne proste lepote u njima, koje gode njegovom srcu i odgovaraju osećanjima njegovim”.
U zaključku svog napisa Zvekić ističe da pri srpskim besedama treba odomaćiti i guslara i gajdaša, jer”onaj prvi nam je sačuvao jezik, ime i prošlost, a onaj drugi je Srbina razdragao, bodreći ga ujedno da ne očajava i ujedno mu je veselje začinjavao. Ne stidimo ih se!”
Omladina za sirotinju
Srbi u Novom Sadu počeli su da priređuju besede početkom šezdesetih godina 19. veka. Besede su uglavnom bile koncerti muzičkih amatera i recitatora. Održavane su u korist Srpskog narodnog pozorišta, Pravne akademije srpske, za postradale od elementarnih nepogoda, u korist sirotinje i za slične dobrotvorne i humanitarne potrebe. Organizovala ih je napredna novosadska omladina, kao i grupe obrazovanijih novosadskih građanki uz podršku i pomoć istaknutih javnih i političkih radnika. Jednu od najvećih beseda u Novom Sadu priredili su 1863. godine Sentomašani (Srbobranci) u korist Srpskog narodnog pozorišta, koje je osnovano dve godine ranije.
Među besedama koje su organizovane u 19. veku najpoznatije su bile Svetosavske, posebno one u novosadskoj i karlovačkoj gimnaziji. Matica srpska je takođe priređivala besede o svetom Savi, u okviru kojih su držana predavanja posvećena jubilejima znamenitih Srba ili istorijskih događaja. Svetosavske besede su imale posebnu društvenu funkciju, pa samim tim i put razvoja. Prva Svetosavska beseda održana je 1806. godine u Aradu. Tom prilikom, Srbi su pozivani da svetog Savu proslavljaju na način kako to čine Mađari sa svetim Stevanom i Rusi sa Vladimirom i Aleksandrom Nevskim. Širenju kulta sv. Save kao školskog patrona među Srbima na teritoriji Habsburške monarhije, veliki doprinos dali su Matica srpska i Tekelijanum. Do zastoja je došlo samo u vreme revolucionarnih previranja (1848-1854).
U Srpskoj pravoslavnoj velikoj gimnaziji u Novom Sadu besede su o Svetom Savi održavane od 1874. sve do 1947. godine, sa prekidima za vreme oba svetska rata. Posle Drugog svetskog rata prosvetne vlasti su zabranile dalje održavanje ovih priredbi, jer se smatralo da nisu ideološko-politički primerene novom socijalističkom duhu vaspitavanja, pošto su se vezivale za sv. Savu kao oličenje religiozne i nacionalne svesti.
Svetosavske besede su predstavljale društveni događaj prvog reda, kako za đake i profesore, tako i za njihove roditelje i građanstvo. U posebno pripremanom umetničkom programu, učestvovali su talentovani mladi muzičari, recitatori i pevači, kao i gimnazijski hor i orkestar sa programom koji je bio pripreman od početka školske godine.
Za prve četiri besede (1874-1877) bio je zadužen profesor Aleksandar V. Popović. Potom je tu dužnost s velikim uspehom preuzeo profesor Jovan Grčić i Tihomir Ostojić. Poznati kompozitor Isidor Bajić, redovni učitelj pevanja i muzike u gimnaziji, vodio je besede više od jedne decenije (1902-1914).
Između dva rata besede su u početku organizovali profesor Gliša Nikolić i učitelji Magarašević i Stojanović. Na prvoj posleratnoj besedi (1920) horom je dirigovao maturant Miloš Pavlović, a sledećih godina učitelji Magarašević i Stojanović. Između dva svetska rata (1924-1940) besede su bile u znaku izrazite muzičke ličnosti profesora Svetolika Pašćana-Kojanova. Po odlasku Pašćana (1940-1941), školskim orkestrom je dirigovao bivši učenik Dimitrije Perlić. Posle Drugog svetskog rata hor je za besedu pripremao Branko Čenejac. Poslednja,šezdeset šesta Svetosavska beseda,održana je 1947. godine.
Vaspitavanje omladine
Svetosavske besede su priređivane u staroj dvorani Srpskog narodnog pozorišta, kasnije u pozorištu Laze Dunđerskog, dok je bal održavan u dvorani hotela Jelisaveta (današnja “Vojvodina”). Od 1907. godine do Prvog svetskog rata besede su održavane u velikoj dvorani Majerovog Grand hotela (potonje “Slobode”).
Gimnazijske besede su po mišljenju savremenika uticale na vaspitavanje novosadske omladine, jer se ona “zbog beseda vedžba i u pevanju i u muzici, vedžba se u igranju, doteruje se u nošnji, u pristojnijem ponašanju, u finijem ukusu, jednom reči pribavlja sebi vrline, koje se od svakog izobraženog čoveka traže”.
Svetosavske besede su takođe imale humanitarni karakter. Prihod je bio namenjen pomaganju dobrih, a siromašnih učenika. Mnogi kasnije znameniti naučnici, umetnici i kulturni poslenici, primali su pomoć iz fonda Svetosavskih beseda. Iz istog fonda deo je odvajan i za štampanje školskih knjiga.
Svetosavska beseda u Srpskoj pravoslavnoj velikoj gimnaziji bila je samo deo svečanosti organizovanih povodom proslave ovog praznika. Svetkovina je obično počinjala službom u crkvi. Posle Liturgije sveštenik je sa đakonom odlazio u školu gde je u svečanoj sali Gimnazije obavljao čin osvećenja vode. U nastavku je jedan od profesora govorio svečanu besedu, a potom su čitana imena osnivača, priložnika i dobrotvora škole. U okviru svečanosti, jedan od najboljih učenika je govorio o značaju Svetog Save, zatim o osnivaču škole Savi Vukoviću, ili o dobrotvoru Savi Tekeliji. Sve se završavalo Svetosavskom himnom, koju je pevao gimnazijski mešoviti hor. Proslava se popodne nastavljala u Matici srpskoj. U večernjim satima je priređivana Svetosavska beseda učenika Gimnazije sa odgovarajućim muzičkim programom, posle koje je sledila zabava do duboko u noć. Sledećeg dana održavan je parastos umrlim priložnicima, patronima, starateljima i profesorima škole.
O značaju Srpske pravoslavne velike Gimnazije u Novom Sadu i njenih Svetosavskih beseda najslikovitije u svojim Sećanjima pripoveda čuveni istoričar književnosti i umetnosti Milan Kašanin:
“Koliko puta, u Parizu na bezbrojnim koncertima, na koje sam odlazio skoro svaki dan, i na kojima se otkrivao ceo jedan svet lepote, najpunije i najdublje, koliko puta sam se setio, kažem, novosadske gimnazije, njenog hora i pevanja, crkve i beseda! To nije bila prosta ideja, ni konvencionalan jedan program, osnovati i, godinama, održati besedu. To je bila zadužbina, prava i velika zadužbina, od koje je živeo i krepio se ceo narod kroz mlade naraštaje. Jer ono u čemu naša draga Novosadska Gimnazija nikad nije imala premca ni u jednoj gimnaziji širom lepe srpske zemlje, to je što u njoj mladi Srbi nisu dobivali samo znanja, novčane pomoći i uputstava, nego što su učili u njoj da ljube Boga i svoj rod, i da imaju dušu svetlu, neustrašivu i slobodnu, priemčivu za lepotu, meku i milostivu.”