Književnik, kolumnista, bivši političar i bivši ambasador Svetislav Basara, intrigantan i spreman na polemiku, ume da izazove priličnu gužvu. Često više svojim zanimanjem broj dva, jer u kolumne koje već godinama objavljuje u dnevnom listu Danas stanu čitava srpska politika, kultura i diplomatija, a ponajviše svakidašnje naopakosti koje teško promiču njegovom izoštrenom duhu. Razgovor vođen u hotelu “Park” u Beškoj, gde je Basara praktično nastanjen već izvesno vreme, počinjemo pitanjem plaši li se da ga široka javnost sve više doživljava kao novinara.
“Pa, ja i jesam novinar. Počasni sam član NUNS-a”, kaže Basara i dodaje da već dugo piše komentare.
Andrić se, kažu, divio novinarima zato što su bili u stanju svakog dana da pišu.
Ivo Andrić je bio odmeren čovek, ne treba uzimati zdravo za gotovo sve što se priča i piše o njemu. Sumnjam da je zavideo novinarima; nije im se ni divio, verujem da ih uopšte nije voleo.
Ipak, šta je vama lakše, književni ili novinarski posao?
Književni.
Kako uspevate da pišete svakog dana?
Kratki su tekstovi te moje kolumne. Čovek koji piše 40 godina, a nije u stanju da napiše šlajfnu teksta dnevno, treba da promeni profesiju i vrati se na planinu sa koje je sišao.
Radili ste vi i duže novinarske forme, a najduža je intervju sa predsednikom Srbije Borisom Tadićem juna 2011. za 100. broj Statusa. Šta se u Srbiji promenilo od tada?
Zar već ima toliko vremena? To je jedini intervju koji sam uradio i bilo mi je vrlo interesantno da popričam sa predsednikom države o stvarima koje sam smatrao zanimljivim. Mnogo toga se promenilo od tada i – ništa nije: doživeli smo krah na svim poljima o kojima smo Tadić i ja razgovarali, nema ništa od promene kulturnog modela i kultivisanosti u javnom životu. Nije se ni priča promenila, evo i Borisovi naslednici pričaju istu 150 godina dugu priču koja drži Srbiju.
Suština vlasti se ovde nije promenila od 1875, iluzije promene postoje zbog toga što je Srbija bila kneževina, pa kraljevina, pa je nestajala u kraljevini koja se nije zvala Srbija i vaskrsla u socijalističkoj republici Jugoslaviji, nastavila u krnjoj Jugoslaviji i nekakvoj državnoj zajednici sa Crnom Gorom. Odavno Andrića treba čitati ozbiljnije. Posle te kalvarije ponovo je samostalna Srbija, ali suština vlasti se nije promenila, orijentalna je i vrši se na isti način kao za vreme knjaza Miloša. Iako ima nekakvih institucija i papira, zakona i ustava, vlada se iz salona, sa slava.
Da li zbog tog orijentalnog u vašim kolumnama ima toliko turcizama i turskih naziva za ovdašnje vladare?
Sahibija, spahija, džumburbaškan i tako dalje? Da, da, upravo zato, to je orijentalni model vladanja i turcizmima ukazujem na to.
Sa izuzetkom overlorda, odnosno Aleksandra Vučića. Zašto?
Nema zavere, prosto nisam znao kako se na turskom kaže potpredsednik vlade.
U više navrata ste rekli da Srbiji samo diktatura pomaže. Zar zaista tako mislite?
Ja to dvadeset godina ponavljam – Srbiji nema pomoći bez diktature, vojne prosvećene, jer je samo prosvećena čvrsta ruka može dovesti u red. To znači da nema političkih partija ili postoji samo jedna, postoji jedna politička volja.
Kao obznana?
Obznana nije ukinula partije, samo ih je suspendovala. To je bila meka diktatura. Naravno, diktatura jeste lek za ovo stanje, ali to ne znači da je ona moguća – ni u svetu više nije moguća diktatura. Ne treba vaši čitaoci ozbiljno da shvate ovo književničko sanjarenje, mada ako se nađe neki nadahnuti mlađi čovek…
A šta je osnovni problem u Srbiji? Mnogi kažu škola, jeste li saglasni?
Škola u Srbiji nije škola nego ideološko obdanište, tu se deca i mladi ljudi usmeravaju i uče kako da budu robovi sistema.
Izlazite li na izbore?
Do sada sam izlazio, ali sada više neću ako se nešto ne dogodi u međuvremenu. Mada nisam siguran ni da neću.
A kako razlikujete političku ponudu?
Pre svega ne vidim ponudu, vidim grupu portparola koji pričaju prazne priče. Imamo Koštunicu i ostatak političke scene koji priča mantru. I Koštunica priča svoju mantru, koju ponavlja i Obraz.
A kakva je politička opcija potrebna Srbiji?
Potrebna je politička snaga koja će reći – ukoliko dobijemo izbore u roku od godinu dana uradićemo ovo, za dve godine ono, za četiri ono. I da to zaista učini. Ja sam jedno vreme verovao u ideju Preokreta i podržavao sam tu ideju sa grupom istomišljenika, ali ni to se nije ostvarilo kao opcija.
Delujete razočarano.
Nisam razočaran, ali ako isti film gledaš 50 puta dosadi ti, ma koliko dobar bio, a ako je loš smuči ti se i ne stavljaš ga više u plejer.
Aktuelna pomeranja na političkoj sceni kao da idu u prilog vašoj tezi o jednoj politici…
To me uopšte ne interesuje, ne čitam tekstove o tome, ne slušam izjave. Šta tu ima da se shvati sem činjenice da će se kuso i repato udružiti da bi se podelio komad vlasti? Stara je to priča i ne znam kako sami sebi nisu dosadili.
Ipak, mora vas interesovati jer je danas nemoguće biti nešto i neko bez politike…
Nemoguće je biti kafe-kuvarica bez političke stranke. Politika mora da se umeša u zaposlenje neke Jovanke kao kafe-kuvarica u opštini iks. U svakoj opštini iks.
U čemu je greška, u ljudima koji pristaju na to ili u politici koja je poklopila čitav život?
Kompleksno je to, ali rekosmo već da je počelo u XIX veku i nije se ispravljalo ni u XX, a ni sada. Mi funkcionišemo kao pleme, a ne kao građani. Nama je neko postavio kao osnovnu ideju da prvo moramo osloboditi i poslednjeg Srbina u svetu pa tek onda postati država i sad se u drugoj deceniji XXI veka pitamo zašto je tako u školstvu, zašto u sportu. Sve je propalo, a glasnogovornici te ideologije Koštunica i Ćosić su među najglasnijima.
O čemu mi pričamo kada i na samu pomisao da može biti pozvan na saslušanje, Koštunica to sa indignacijom odbija. I to se prihvata bez pogovora. O kakvoj to državi govorimo ako nije u stanju jednog svog građanina da privede njegovoj građanskoj dužnosti, već podvija rep, kukajući kako nam otimaju Kosovo. Ima pojedinaca i grupa koji uopšte ne haju za postojanje države zato je ona možda 6, 7. sila po snazi.
Ko je ispred nje, crkva?
Crkva, možda tako izgleda, ali crkva je uvek volela da bude uz državu pa je tu negde i ona po snazi, ali ima guslarskih i navijačkih udruženja, privrednih klubova i pojedinaca koji su moćni.
Kako nastaju ta moćna udruženja?
O tome morate da se obavestite u Udbi.
Bili ste politički aktivni desetak godina, tvrdite da niste menjali vi stranke nego da se stranka koju ste izabrali cepala…
A ja ostao uvek na desnici. Desetak godina sam bio u politici i bogami bio vrlo optimističan do 2003, do ubistva Zorana Đinđića verovao sam da se ovde neke stvari mogu promeniti, a sada verujem da je čovek ubijen baš zato da se ništa ne bi promenilo.
Kako vam deluje nastojanje dela političke javnosti da u Vučiću prepozna novog Đinđića u smislu reformi, energije?
Vučić jeste povukao neke poteze koji podsećaju na Đinđića i mislim da je u svojim rukama koncentrisao više vlasti nego što je imao Đinđić. I mislim čak da ima dobru nameru da nešto promeni, ali sistem o kojem smo već govorili je takav da lični napori ne pomažu mnogo, a i on je učestvovao u učvršćivanju takvog sistema i nemoguće je da ga promeni. Ne može ni zato što u njegovom taboru, baš kao što je bilo i u Đinđićevom, ima 90 odsto ljudi koji miniraju sve što uradi. Nema nikoga ovde ko u svojim redovima nema 90 odsto opstrukcionaša.
(Kompletan intervju možete pročitati u štampanom izdanju)