Svaki treći testirani nije biloški otac deteta

Bračni par iz Vojvodine zapao je u krizu. Supruga, ljuta na muža, spakovala je kofere, pokupila njihovog petogodišnjeg sina i otišla. Posle mesec dana podnela je zahtev za utvrđivanje očinstva i zatražila razvod braka.

Muž je bio u šoku. Ipak, nije želeo da poveruje da je dečak kome je nekad menjao pelene, kupao ga, učio ga da hoda i slušao njegov prve reči – dete nekog drugog oca. Sumnja je počela da ga izjeda zbog „razuzdanosti” supruge, o kojoj je saznao suviše kasno. Njegova najveća strepnja pri suočavanju sa rezultatima DNK testa se obistinila – dečak koga je podizao ima drugog biološkog oca.

Ova autentična priča aktera čija imena (zbog zaštite njihove privatnosti) ne možemo da objavimo, završena je tako što je muškarac koga je dečak oslovljavao sa „tata” otišao iz njegovog života. Iako je bio besan na suprugu misleći da je najveća laž u kojoj ga je držala godinama neoprostiva, smatrao je da dete ne zaslužuje zbog toga da pati. Voleo ga je kao da je njegovo jer je i mislio da je njegovo. Želeo je i dalje da ga viđa. Međutim, njegova sada bivša supruga odlučila je da život nastavi sa muškarcem koji je biološki otac njenog deteta. To je isključivalo mogućnost da „prevareni tata” nastavi da viđa mališana.

Prošlo je nekoliko godina i „tata” iz naše priče danas ima devojku koja bi ove godine trebalo da se porodi. Ovaj put je siguran da je dete njegovo, ali i dalje pati što ne može da viđa dečaka koga je podizao kao svog sina. Viđao ga je doduše s vremena na vreme, ali krišom. Nije smeo da mu prilazi, jer za nije dobio odobrenje suda da ga viđa.  

Nije važno ko ga je stvorio, važno je ko mu pruža ljubav: U srpskom društvu se uglavom sa žaljenjem gleda na „prevarene očeve”, one koji podižu sinove i ćerke koji nemaju njihove gene. Docent doktor Goran Brajušković nije međutim, sklon da se prikloni onima koji sažaljevaju „pogrešne očeve”. On kao najveću vrednost ističe sreću deteta, koja ne zavisi od toga da li ima kraj sebe biološkog oca ili ne, nego kako se taj čovek prema njemu ophodi.

„Nije toliko važno ko je biološki otac. Sa socijalnog aspekta daleko je važnije da je čovek koji je bio uz dete njega lepo odgojio, pružao mu ljubav… U tom smislu  zaista nije važno ko je biološki otac”, kaže Brajušković, saradnik Centra za humanu molekularnu genetiku Biološkog fakulteta u Beogradu, gde se rade DNK analize za utvrđivanje očinstva.

U laboratoriji tog centra se mesečno u proseku uradi 20 testova za utvrđivanje očinstva. Na „proveri” su najčešće očevi koji imaju decu od nekoliko godina. Desi se, kaže Brajušković, da dođu i odrasli ljudi: „Dolaze ‘deca’ koja imaju 60 godina sa očevima od 80 godina da proveravaju očinstvo. Dolaze i maloletni roditelji s detetom. Zaista nema pravila”.

Osim na Biološkom fakultetu, test za utvrđivanje očinstva može da se uradi i na institutima za sudsku medicinu u Beogradu i Novom Sadu, kao i u nekoliko privatnih laboratorija u Srbiji. Kao i Biološki fakultet, i Institut za sudsku medicinu mesečno u proseku primi 20 zahteva za utvrđivanje očinstva. Docent doktor Oliver Stojković, šef DNK laboratorije tog instituta, tvrdi da se za svakog trećeg testiranog ispostavi da nije otac.

„To naravno ne znači da u opštoj populaciji svaki treći muškarac nije biološki otac. Međutim, ima statistike koja nije rađena kod nas, nego u svetu i gde se kaže da se koeficijent neverstva odnosi na 10 odsto populacije u svetu. To znači da svako deseto dete u nekakvom vrtiću u Škotskoj, na primer, ima oca upisanog u matičnu knjigu rođenih koji nije zaista biološki otac”, kaže Stojković.

Dijapazon ljudi koji dolaze na testiranje je širok. Ima žena koje pokušavaju sudskim putem da dokažu ko je otac deteta, očeva koji na sudu žele da ospore očinstvo, ali i sumnjičavih muškaraca koji žele da otklone dilemu da li su deca koju podižu njihova ili nisu.

„Nekoliko hiljada testova smo obavili do sad. Svaka situacija kakvu ste videli u španskim serijama se već dogodila kod nas. Desi se da jedna žena dovede jednog, pa posle drugog, a zatim i trećeg muškarca. Mi ih sve sve proveravamo dok ne utvrdimo ko je otac. Bilo je i muškaraca koji su dovodili petoro dece, pa se utvrdi, na primer, da treće nije njegovo”, objašnjava Stojković.  Jedan je, kako tvrdi, doveo petoro dece, a samo je najstarije bilo njegovo.

DNK analiza u potpunosti pouzdana: Institut za sudsku medicinu već devet decenija bavi se utvrđivanjem očinstva, s tim što se tehnologija vremenom menjala i nije bila baš pouzdana. Najnoviji metod, DNK analiza, gotovo je stoprocentno pouzdana. Jedini slučaj kada bi mogla da se potkrade greška, jeste kada se na očinstvo testiraju, na primer, jednojajčani blizanci. Takav slučaj u Srbiji do sada nije zabeležen.

„Na početku su se veštačenja sprovodila na osnovu onog babskog ‘liči dete na oca ili ne liči’. Posle su se, sedamdesetih godina, radila veštačenja na osnovu krvnih grupa. Ta metoda mogla je samo da isključi oca koji ima inkompatibilnu krvu grupu i radila se sa verovatnoćom, pa su se greške potkradale. Analiza na osnovu krvne grupe ostavljala je dileme. Takvih dilema sa DNK analizom nema”, objašnjava Stojković i dodaje da je utvrđivanje očinstva na osnovu krvne grupe bilo i veoma skupo – iznosilo je oko 1.000 nekadašnjih nemačkih maraka.

On podseća na slučaj Kraljevčanina, koji je sedamdesetih godina označen kao otac deteta. Na osnovu različitih dokaza, uključujući i taj da ne može da ima decu, on se žalio na presudu suda u Kraljevu prema kojoj je on označen kao otac. Slučaj je stigao do Vrhovnog suda koji je presudu potvrdio na štetu „prevarenog oca“. Pre deset godina, taj isti Kraljevčanin uradio je DNK analizu, koja je utvrdila da on nije otac deteta. Međutim, bilo je kasno.

„Dakle, on sada ima dokaz koji bi bio validan za sud. Međutim, postoji nešto u pravu što se zove ‘presuđena stvar’. Presuda koju je doneo Vrhovni sud ne može se pobijati nikakvim vanrednim pravnim lekom“, dodaje Stojković. Prevarenom Kraljevčaninu je ostalo samo saznanje da nije otac deteta. Njegovom nebiološkom sinu, sa druge strane, po sili zakona ostaje nasledstvo.

(ceo tekst u štampanom izdanju)