„Divim se ovim mladim ljudima. Kad pričam sa studentima, oni su deset puta elokventiji nego što mi bili 90 ih. Mi nismo baš dublje razumevali mehanizme parlamentarne demokratije i šta treba tačno da se desi da bi došlo do promene. Mislim da su oni videli greške koje smo mi pravili. A i videli su ‘imamo devetke i desetke, a šta ćemo sa tim fakultetima posle, kad evo ko sedi u vladi?’. Dobro je generisano da su oni pojednostavili stvar, da se ujedine“, kazao je Filipović za N1.
U razgovoru u emisiji Da sam ja neko je kazao da je na studente stavljen veliki teret i da sad ljudi u njima traže kolektivni kult vođe.
„Znam ozbiljne ljudi koji govore ‘sad će studenti da nam reše stvar’, a ja ih pitam – kako to misliš? To su mladi ljudi, iluzorno je očekivati da će da reše stvar, ali oni jesu postali najvažniji politički akter koji mora da stane iza rešenja, inače ga drugi ljudi neće prihvatiti. Nismo se odmakli od kulta vođe. sad su zamenili individualnog vođu, kolektivnim entitetom – studentima. Ali to nije fer, svi moramo zajedno da učestvujemo”, kazao je Filipović.
Studenti na blokadama puštaju njegov film „Pored mene“, a i zvali su ga da razgovaraju. Za Da sam ja neko je objasnio kako je nastala inspiracija za film „Pored mene“, ali i „Pored nas“, „Šišanje“ i „Šejtanov ratnik“.
„Nastao je jer sam primetio ozbiljan generacijski jaz kad sam počeo da predajem. Shvatio sam da su oni prve žrtve digitalne revolucije, u negativnom smislu, gde oni ne mogu da se odvoje od tih telefona. Odlučio sam da napravim film o tome šta bi bilo kad bi pukao film nekoj profesorki i kad bi im neko uzeo mobilne telefone, kako bi funkcionisali bez tih maski. To je jedno demaskiranje gde vidimo šta se nalazi ispod njih“, kazao je reditelj, govoreći o tome kako je nastao film „Pored mene“.
Šejtanovog ratnika je, kako navodi, počeo da radi na drugoj godini osnovnih studija.
„Počeo sam to da radim na studijama, na drugoj godini. To je bio neki sam i talas digitalne revolucije gde ne znam da li ljudi shvataju koliko je pomogla siromašnijim zemljama. Film je bio skupa zabava. Ja sam dete nečega što je digitalizacija i to je demokratizovalo proces. Mi smo nakon par filmova u svetu bili u prilici da snimimo Šejtanovog ratnika upravo tim kamerama kojima je Džordž Lukas snimao Ratove zvezda. Tako da su rane 2000. bile prekretnica i to je omogućilo da se takav film desi“, naveo je on.
To je njegova romansirana autobigrafija.
„Generacije poput ove, koje to nisu zaslužile, dobijaju taj teret i moraju da ga se reše. To je kao Frodo i prsten u Gospodaru prstenova.. Meni je bilo važno da ispričam jer sam se ja tako osećao. Nije moja generacija napravila ono što se desilo 90ih, ali smo trpeli posledice“, istakao je.
Šišanje je, objašnjavam priča o fašizmu i šta se desi kad svoj slobode damo nekom drugom u ruke, kad uplovimo u kolektivni identitet.