Kada je britanski ministar spoljnih poslova Edvard Grej u maju 1913. balkanskim izaslanicima podneo plan velikih sila o teritorijalnoj podeli Osmanskog carstva posle Prvog balkanskog rata, uz reči da ga prihvate ili napuste London, srpski predstavnik Stojan Novaković je, uz konsultacije sa Beogradom, potpisao ponuđeni ugovor. Iako Srbija tada nije dobila ‘’Srpsko Primorje’’ sa Dračom i okolinom i davno priželjkivani izlaz na Jadran, ugovor je omogućio pripajanje Kosova i Makedonije i dvostruko uvećanje njene teritorije sa blizu 40.000 km2.
Predhodni veliki uspeh Srbije bio je na Berlinskom kongresu 1878. kada se pripajanje četiri okruga država uvećala za 11000km2.Ni tada srpski političari nisu bili zadovoljni odlukama velikih sila donetim iza zatvorenih vrata, iako je pred njima njene interese uspešno zastupao Jovan Ristić, ali su svesni svoje ondašnje snage uzeli ono što im je ponuđeno i dobili državnu nezavisnost. Treći primer bio bi postupak jugoslovenske delegacije na Konferenciji mira u Parizu 1919,koja je dosledno odbijala da sedi za stolom na kome je pisalo ime Kraljevine Srbije, uprkos svesti da većina odluka zavisi od tzv. ‘Velike četvorke’. I na kraju je uspela.
Iako istorija nije uvek učiteljica, ovih par primera pokazuju ono što je i tada i danas važilo za odnos Srbije sa svetom. Nije novo da velike sile, više njih ili samo jedna, presudno utiču na sudbine malih država. I ma kako to nepravedno bilo, malima ostaje da se što spretnije uklope u aktuelnu politiku velikih, da predvide i prate globalne trendove i ne ostanu ‘mimo sveta’, da prilagode svoje interese saglasno intencijama onih koji odlučuju, da koriste različita viđenja i ‘pukotine’ u pogledima velikih,da uvek imaju rezervne varijante i znaju dokle se može ići, i, svakako, osiguranu zaleđinu…
U ranijim razdobljima oslonac su bile Rusija, Francuska, SAD ili desetine nesvrstanih koje su brojnošću obezbeđivali podršku, dok danas nijednog sigurnog saveznika nema. Pri tome često oni koji politiku vode ili je sprovode zanemaruju da je Srbija majušan deo sveta koji će do kraja godine narasti na 7 milijardi stanovnika dok će (saznaćemo uskoro) nas biti malo iznad 7 miliona; to je čak manje nego što ima stanovnika kongoanska prestonica Kinšasa, da ne pominjemo druge svetske megapolise!
Ponašati se kao značajni međunarodni činilac, ubeđivati sopstvenu naciju u diplomatske uspehe su obmana, posebno ukoliko se zna da u većini velikih država naše diplomate mogu dopreti samo do podsekretara ili pomoćnika ministra.
Pomeniti Novaković i Ristić su bili političari, predsednici vlada i Akademije nauka, poslanici, naučnici. Naše savremene diplomate su psihijatri, ginekolozi, fizičari, književnici… Mnogi od njih uspešni u svojim profesijama, a u svet su poslati zbog svojih ne/sumljivih ’prvoboračkih’ i partijskih zasluga. Izbor je često obrazlagan, bar u slučaju književnika, činjenicom da su i njihovi slavni predhodnici – Ivo Andrić, Milan Rakić, Jovan Dučić, Miloš Crnjanski – takođe bili diplomate. A izostavlja se da su svi pomenuti počeli kao pisari u ministarstvu inostranih poslova, potom napredovali do sekretara, atašea za štampu, konzula, otpravnika poslova, a jedan pod starost i do ambasadora… Oni su bili profesionalne diplomate a pisanje im je bio hobi. Njihove analize su bile stručne i imao je ko da ih čita (podsetimo se izveštaja konzula Rakića sa Kosova ili svakodnevnih komentara predsednika vlada na marginama dopisa poslanika iz inostranstva). Sumnjam da će budući istoričari često nalaziti slične primere.
A da se diplomatija uči dugim i upornim radom, da protokol treba poštovati radi interesa zemlje, pokazuju i upravo izašli ‘’Zapisi iz Indije 1997-2002’’ Čedomira Štrbca u kojima ima primera kada i kome se treba odazvati na prijem, ali i o bespomoćnosti onih koji sprovode srpsku spoljnu politiku ako je ona u osnovi nedefinisana. Sadašnja pozicija Srbije između gubernije, distrikta, dopunskog privrednog prostora (kako je ko vidi), ne ostavlja mnogo prostora za samosvest i dostojanstvo. Ali ne isključuje mogućnost da se pametnim promišljanjem, pravovremenim odlukama i uklapanjem nacionalnih interesa u globalne tokove očuva samopoštovanje. Uslov je da se nađe granica uzmeđu snishodljivosti i ponosa; prvo je svima odvratno dok se višak drugog može obiti o glavu.