Vojvođani, ali i građani cele Srbije, su rasipnici vode; troše preko 320, u gradovima i 430, litara dnevno po osobi, dok je prosek u Evropi 150 litara. Tumačenja da su u pitanju zalivanja bašta i agrarnih useva su paušalna. Prekomerno trošimo i zimi, kada nema zalivanja. Reč je o slaboj opremi, ugrađeni su neprecizna merna aparatura, loše instalacije… U sistemu se gubi i 35 odsto zahvaćene vode, spram 17 odsto evropskog proseka ili 7,5 odsto u boljim nemačkim gradovima. I cena vode se formira kao socijalna kategorija, da privuče birače, pa je i to razlog što se smatra da bi menađerisanje vodovodom valjalo, ugovorom na definisani rok i po utvrđenim kriterijumima, prepustiti privatnoj firmi. Opština bi zadržala vlasništvo, kontrolu nad radom i vodila računa o razvoju sistema.
Koliko se i ljudsko saznanje menja pokazuje primer arsena. Do pre četrdesetak godina smatralo se da je dopušten iznos do 200 mikrograma u litri vode. Potom se prag tolerancje snizio na 80, pre desetak leta na 10, da bi se unazad 5-6 godina razmišljalo da se dozovljena granica prisutnosti ovog elementa snizi na samo tri mikrograma u litri vode. Mnogi anarhisti i alterglobalisti tvrde da je reč o uticaju biznisa na naučne rezultate, “kako bi Zapad prodao što više i što skuplje složenu tehnologiju eliminisanja ovog elementa”. Ali, stručnjaci tvrde da i sva istraživanja u svetu i praksa pokazuju da je kanceregenost arsena mnogo veća, nego što se ranije i pomišljalo.
Uskoro će biti devet godina kako je novosadsko izvorište “Štrand”, kapaciteta 250 litara u sekundi, van funkcije. Lokalna vlast je u skorašnjoj prošlosti previše eksploatisala najstarije novosadsko izvorište, pa je privukla zagađenja nastala curenjem kroz napukle cevi skoro pola veka stare kanalizacije u najurbanijem delu Novog Sada. Ako i nakon potpune obnove kanalizacionog sistema, i dalje bude registrovano mikrobiološko zagađenje, stvar bi se mogla popraviti jedino preusmerenjem podzemnih tokova voda. Reč je o izrazito skupom rešenju, pa se ne mogu ignorisati mišljenja da je izvorište «Štrand» izgubljeno za potrebe vodosnabdevanja.
Da zlo bude veće Novi Sad ima poteškoća i sa dva preostla izvorišta. Sa „Petrovaradinske ade“ se trenutno ubacuje 250 kubika, ali područje je napadnuto divljom gradnjom bez odgovarajuće kanalizacione infrastrukture. Takođe, svojevremeno su se u pogonima „Pobede“ prekomerno upotrebljavale hemikalije za odmašćivanje koja su odlazile u podzemne vode i sa hlorom sjedinjavale se u izuzetno otrovan vinilhlorid. Pijezomeri su zabeležili pojavu ovog opasnog jedinjenja na polovini rastojanja izmedju pobede i Petrovaradinske ade i neophodno je ubacivanjem vazduha razgraditi ova jedinjenja.
Blizu trećeg novosadskog izvorišta, „Ratnog ostrva“, su i rafinerija i toplana-termoelektrana; tokom bombardovanja ispod rafinerije je stvoreno jezero puno primesa naftnih derivata. Pravovremeno podignuta hidraulična brana i povremena stručna razlaganja derivata sprečavaju zagađivanje, ali potencijalna pretnja će još duže vreme biti briga Novosađana.
Nad drugim delom „Ratnog ostrva“, znatnom strateškom rezervom, se obavljaju poljoradovi i čini se da je krajnje vreme da Grad i Pokrajina otkupe zemljište, zabrane delatnosti i tako izbegnu mogućnost da đubrenje eventualno ugrozi dragoceni vodni majdan.
Na Fruškoj Gori je podignuto dvanaest vodnih akumulacija, odakle se pojedina naselja snabdevaju vodom. Od varošica, ovakava sistem ima Ruma, dok se zajedničkim vodovodom iz veštačke akumulacije snabdevaju Indjija, Stara i Nova Pazova. To je bitno drugačija strategija vodosnabdevanja, a glave brige su im divlja gradnja u blizini akumulacija i mogućnost da se desi nešto slično kao u Užicu, gde je, usled neuobičajeno toplih jesenjih i zimskih meseci, život bakterija bunuo tokom zime, ali ne i život ostalog biljnog i životinjskog sveta u akumulacijama. Tako se bakterija počele da luče cijanoidne otrove, ali ih prirodni konzumeru u akumulaciji nisu apsorbvali, pa su otrovi zadržali u vodi. Inđijci i Pazovčani imaju dodatni problem da na nekoliko mesta „zakrpe“ ispusni cevovod kojim se voda sliva u Dunav.
Najduže briga mori Zrenjanince; već decenijama nikako ne mogu da reše pitanje kvaliteta vode, a Republika ne ispoljava volju da pomogne, premda je nevolja, prevelika koncetracija arsena, nekadašnjeg Bečkereka jedna vrsta prirodne nepogode.
Problem Subotice je lokacija, daleko od reke, pa se mora izuzetno raditi na razvoju prerade ispusne vode. Palić, u koje se sliva subotički ispust, već je dva puta u celosti ispražnjivan i punjen svežom vodom, ali se ni to nije pokazalo dovoljnim. Ipak, Subotičani uporno popravljaju situaciju, ali trajnijeg rešenja teško da će biti bez većeg doprinosa kase u Briselu.
Tekst je deo projekta “Kanali blagostanja i zaštite, odvodnjavanje i navodnjavanje Vojvodine” koji sesufinansira sredstvima Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama AP Vojvodina)