Načini na koji je ispitivana od strane tima advokata odbrane postavili su pitanje – mora li žrtva silovanja i polnog uznemiravanja da bude i žrtva sudskog postupka? Da li sve što je javnost mogla da sazna iz dešavanja u sudnici dodatno obeshrabljuje žrtve da prijave i uđu u čitav proces?
Advokat oštećenih u ovom postupku Denis Bećirić kaže da trajanje postupka nije nešto neuobičajeno.
„Kada smo se spremali za sam postupak, očekivali smo da će ovoliko trajati. Štaviše, okrivljeni nije izbegavao u smislu da dostavlja dokumentaciju da je bolestan, oni koriste neku drugu taktiku, koja osim što troši vreme, s druge strane iscrpljuje svedoke. Očekivali smo taktiku, zakon ne ograničava vremenski iznošenje odbrane“, kaže Bećirić i dodaje da je „sve na sudu“.
Objašnjava da postoje dve situacije kada zakon obavezuje sud da brže postupa.
„Kada je pritvorski predmet i ako je predmet star, ako je protekli više godina i bliži se zastari, onda sud ima obavezu da češće zakazuje. Ja se nadam da sud neće dozvoliti da to zastari, da će presuditi ovako ili onako, pre nego što se to desi“, kaže on.
Novinarka Jovana Gligorijević kaže da se, iz onoga koliko je njoj poznata sudska praksa, slaže sa Bećirićem, da „ovo nažalost nije predugo“.
„Ako pogledate iz ljudske, perspektive oštećenih, jeste. U januaru će biti tri godine od inicijalnog privođenja Miroslava Aleksića. Sa ljudske strane, pogotovo kad pričamo o tretmanu onih koji su preživeli i preživele seksualno nasilje, jeste izuzetno mučno, jako dugo i ono što sada imamo prilike da vidimo iz medija, jeste na koje je sve to načine mučno i možemo da vidimo šta znači retraumatizacija i sekundarna viktimizacija, ovo jeste to“, kaže ona.
Ona kaže da je postojala ideja, pre nego što je uvedena Istanbulska konvencija, da se iskazi dati u tužilaštvu koriste dalje na suđenju, da žrtva ne mora da se suočava sa nasilnikom.
N1 Jovana Gligorijević
„To se nije dogodilo, nije ušlo u naše zakonodavstvo. Surovost sistema kao takvog. Nažalost, mogu da kažem da je sada čak i bolje, zašto nažalsot – zato što je strašno. Sada je bolje, jer ne pitaju više sudije žene ‘zašto nisu pružale otpor’. Advokat odbrane ima pravo da pita šta god hoće, ako je u interesu njihovog klijenta, ali više sudije ne pitaju. Danas znamo, zbog naučnih studija koje postoje, neuroloških studija za koje znamo da postoji efekat zamrzavanja, da se najveći broj ljudi koji se nađu u situaciji da im je fizička bezbednost ugrožen, parališu, zamrznu, disociraju… Plus ne postoji potreba da sudija u postupcima napada oštećene. I promenilo se, imali smo one slučajeve kad u udžbenicima stoji da ‘nekada žene same doprinose da budu silovane’, to je recimo nešto što je izbačeno iz tog udžbenika pod pritiskom javnosti“, kaže ona.
Bećirić, govoreći o prijavljivanju nasilja, kaže da je to „potpuno individualna stvar“.
„Svako od nas je ličnost za sebe, ne možemo generalno da kažemo ‘treba prijaviti odmah’, treba, ali niko od nas nije podjednako spreman da se suoči sa tim i da kaže šta mu se desilo. Prijavila sam onda kada sam bila spremna da to uradim. Dokazi ne zastarevaju, ili postoje ili ne. Postoji još žrtava, još žena, koje su tokom istrage svedočile o svojim iskustvima sa okrivljenim Aleksićem, ti slučajevi su zastareli, ali nisu zastareli za svedočenje. Te žene žele da kažu da je to njegov metod još pre 20, 25 godina. Mislim da ima dve ili tri žene koje su svedočile, bilo ih je još tokom pripreme, koje nisu htele da učestvuju u tome“, kaže on.
Gligorijević ističe da je to „apsolutno u redu“.
„Apsolutno je u redu ne svedočiti o sopstvenom iskustvu, jer ko god da je prošao kroz to iskustvo, žrtve seksualnog nasilja nikome ne duguju ništa, osim same sebi da se oporave koliko mogu“, smatra ona.
Bećirić pojašnjava da je ovaj slučaj specifičan sam po sebi.
„Imamo više žrtava u dužem vremenskom periodu. Sve to kad stavimo u kontekst, dođemo do toga da je to postupak koji je trajao godinama, na isti način se ponavljao, samo su druge žrtve bile“, kaže on.
Gligorijević se osvrnula i na slučaj Petnica.
„Glavni motiv žena sa kojima sam razgovarala da izađu u javnost je upravo zastara. Inidividualna stvar je šta bi bila potencijalna kvalifikacija krivičnog dela, onda se tu petlja još jedna pravna začkoljica, poznatija kao Marijin zakon. Da bi slučaj bio procesuiran, neophodno je da se javi osoba koja je 2014. imala najviše 17 godina i da želi da slučaj prijavi policiji, takva osoba se javila, ali ne želi da ulazi u sudski postupak i sve što on sa sobom nosi“, priča Gligorijević.
Bećirić kaže da su, pre nego što je sve ovo počelo, kolege i on razgovarali sa svim devojkama.
„Objasnili smo im detaljno šta ih čeka, kada smo im objasnili, na njima je bilo da odluče da li će ući u to, sve su odlučile da hoće. Jeste to vrlo neprijatno, ali to je nešto što morate da prođete ako želite da dobijete pravdu“, ističe on.
Na pitanje šta bi trebalo promeniti da bi se olakšalo žrtvama, Gligorijević kaže da bi iskaz dat u tužilaštvu mogao da se koristi i na suđenju.
„I u tužilaštvu kad daju iskaz prvi put, tu je prisutan advokat okrivljenog i okrivljeni ima pravo da prisustvuje. Od samog početka je zastrašujuće, kada dođete da prijavite pretnju kao novinar ili novinarka, nije prijatno, a ne mogu da zamislim koliko je tek u ovom slučaju. Ovo što ste odlično pripremili devojke je sjajno, ali mislim da prvi iskaz koji daju u tužilaštvu može da se uzme i kasnije koristi tokom sudskog postupka, bez potrebe za suočavanje, bez potrebe da advokat odbrane ponovo ispituje žrtvu. Mi smo iz medijskih izveštaja mogli da vidimo da je advokat insistirao da ona ponovi sve što je rekla u prvobitnom iskazu u tužilaštvu, to mi liči na maltretiranje svedoka“, kaže ona.
Bećirić se sa tim složio.
„Odbrana to jeste tražila, sud jeste prepoznao takvu jednu situaciju i odbio predlog odbrane. Ona je rekla da ostaje pri svemu što je rekla, a onda se kreće u dalji tok postupka“, kaže.
Misli da bi korišćenje prvog iskaza i u daljem toku sušenja bilo u redu i sa strane okrivljenog.
„Mislim da je ovde zakon dobro postavljne, samo ga treba primenjivati. Mislim da odbrana ne tako retko zloupotrebljava zakon, na različite načine. Branilac savetuje svog klijenta da se brani onako kako misli da je najbolje, ali iz samog načina kako se Aleksić brani ne morate da budete pravnik da biste logično zaključili neke stvari. Kada vas neko optuži za ovako teška krivična dela, ne verujem da je logično da se godinu dana branite ćutanjem. Osim toga, došli smo u situaciju glavnog pretresa, gde je okrivljeni izneo svoju odbranu, vrlo detaljno pričao o svemu, sem o konkretnim stvarima. On je nakon monologa iskoristio svoje pravo da ne odgovara ni na čija pitanja“, kaže Bećirić.
Medijska pažnja je, dodaje on, bila važna u početku da ljudi čuju i shvate šta se dešava.
„Meni je drago što je pretres javni, da novinari mogu da prisustvuju i mogu da čuju i vide šta se dešava. Dobro je što mediji imaju mogućnosti da sami vide i izveste kako treba“, kaže.
Gligorijević nije očekivala da će biti otvoreno za javnost.
„Način na koji mediji izveštavaju i prenose opet može da dovede do retraumatizacije oštećenih i do zastrašivanja žena koje bi potencijalno prijaviče nešto slično, tu sad više ne pričan o pravosuđu, ista pravila na koja nas obavezuje Kodeks. Sve staje u jedno – vođenje računa o dostojanstvu oštećenih. Dobili smo priliku kao novinari da prisustvujemo, hajde da ne pravimo klikbejt i senzacionalizam od nečega što jeste senzacija po sebi, s obzirom na veličinu i razmere onoga što se desilo i što se događa u sudnici“, kaže ona.
Ona smatra da „ovim devojkama treba dati neku vrstu metaforičkog ordena“.
„Jer potpuno svesno ulaze u ovo i guraju i ne odustaju, iako sve što sada vidimo iz medija može žene da obeshrabri, baš one, mogu da budu inspiracija i osnaženje nekim ženama koje se još uvek negde lome i dvoume da li da prijave“, kaže Gligorijević.