Nju je iz potpunog zaborava otrgao prof. dr Šimon A. Đarmati koji je 2007. godine objavio knjigu “Baba Anujka – vračara iz Vladimirovaca” (izd.: “Istorijski arhiv u Pančevu”). Njena delatnost preti da ugrozi ono što su u istoriji svetske kriminalistike činile slavne trovačice, poput Engleskinje Meri En Koton. Ova medicinska sestra arsenom usmrtila je preko dvadesetak ljudi, uključujući sopstvene roditelje. Svojstva ovog otrova bila su joj dobro znana jer se arsen u osamnaestom veku u engleskim kućama uglavnom koristio kao sredstvo za dezinfekciju. Meri En Koton pogubljena je 24. marta 1873. godine u 41. godini.
U prošlom veku kada su u pitanju trovačice ne bi trebalo zaboraviti imena Kristine Rigs, Džudit Buenoamo, Beverli Ajlin, Lidije Čičakove… Međutim, svojim životom Anujka di Pištonja samo je potvrdila ono što je kriminolozima, psihijatrima i forenzičarima poznato: žene kao serijske ubice koriste oruđa koja im se nađu pri ruci, kao i hemijske supstance čija im je upotreba dobro znana. Izuzetak predstavlja Amerikanka Ajlin Vuornos koja je sve svoje žrtve, ukupno sedam muškaraca, ustrelila iz revolvera.
Anujkine bajalice: Baba Anujka, poreklom Rumunka, rođena je kao Ana Draksin od oca Pavla i majke Marte. Prema monografiji opštine Petrovo Selo – Vladimirovac njena porodica se u Vladimirovac (selo koje se nalazi na pola puta između Vršca i Beograda) sa područja Moriša doselila početkom devetnaestog veka. Za svoje vreme baba Anujka bila je obrazovana žena. Njen otac kao jedan od najpoštovanijih paora u Vladimirovcima želeo je da mu kći izuči visoke škole. Na suđenju (baba Anujka uhapšena je maja 1928. godine) govorila je da je prilikom boravka u ženskom školskom internatu postala somnambulna – da je hodala u snu.
“Vodili su me po manastirima i lečili. Ali posle kada sam se udala (bila je udata za Jozefa Bija, takođe rumunskog porekla, s kojim je imala sina Stefana) tu bolest više nisam imala. U dvanaestoj godini bila sam teško bolesna, nisam mogla ni da sedim, ni da idem, već sam ležala kao proštac. Ljudi i žene dolazili su da me gledaju kao čudo i svi su govorili da ću sigurno biti vračara, pa sam tako i postala vračara”.
Potom je počela da ističe sopstvene uspehe, navodeći da je bajalicama uz Božju pomoć u život vraćala bolesnike od kojih su i najpoznatiji lekari tobože dizali ruke. Prema njenim rečima uspešno je rešavala mnoge lične probleme, čak i one vezane za polni život. Na suđenju svedoci su tvrdili da se u njenim vodicama i lekovima, pored arsenika, nalazilo i istucano lišće otrovne tatule, kao i živa. Tatulu je sama brala, a arsenik i živu ova u prvim decenijama dvadesetog veka jedna od najuglednijih ne samo vračara kupovala je u apotekama.
Na suđenju je ova starica sa licem ptice-grabljivice negirala da je trovala ljude. Za razliku od nje, njeni saradnici i mušterije kada bi joj u lice sasuli “da je za papreno skupe novce prodavala vodu od koje su ljudi u najtežim mukama crkavali”, Anujka bi se prvo prekrstila, a potom bi ih proklinjala govoreći: “Obesite me odmah ako je to tako!”.
Ugovor sa Đavolom: Baba Anujka se vračanjem bavila punih pedeset godina. Od 1878. širila je glasine da uz pomoć nečastivog rešava sve probleme. Njeni saradnici svakodnevno su obilazili sela iz Južnobanatskog okruga, raspitujući se u čijim kućama vlada nesloga. Tom prilikom sugestivno su im preporučivali da kod Anujke iz Vladimirovaca potraže rešenja za sve boljke.
Doduše, kod Anujke su dolazili i oni koji su samo želeli da saznaju buduća zbivanja u poslu i ljubavi. Samo znatno više bilo je onih koji su iz različitih pobuda želeli da se “otarase sopstvenih najbližih”. Anujka je efikasno rešavala imovinske i bračne probleme i vešto je igrala ulogu vračare koja je u dosluhu s nadzemaljskim nečistim silama, o čemu u knjizi posvećenoj jedinoj ženi serijskom ubici sa jugoslovenskih prostora slikovito piše Šimon A. Đarmati: “Tražila je od svojih klijenata da joj donesu jednu crnu i jednu belu kokošku, torbu pepela, trica, bosiljka i tamjana. U misterioznoj tišini svoje mračne sobice i u dimu tamjana ona je razbacivala oko sebe pepeo i trice, šaputala neke tajanstvene reči. Na kraju je spremila jednu bocu napunjenu čistom vodom. Najzad bi pristupila jednom malom zvoncetu i tri puta zazvonila. To je bilo sporazumevanje sa Đavolom. Opet je produžila šaputanje i mrmljanje nerazumnih reči praćenih čudnim pokretima i sve to radila je pred očima zaprepašćene mušterije koja je bila uverena da pred sobom ima čudno biće koje u vlasti drži i samog Đavola. Vodu u boci davala je mušteriji sa uputstvom kako da se upotrebi. Tačno je proricala dan kada će onaj kome je voda namenjena umreti i njen račun je nikada nije izneverio. To je samo govorilo o njenom trovačkom umeću koje je stekla dugogodišnjom praksom. Njeno proricanje imalo je, naravno, toksikološku podlogu. Naime, ona bi mušterije redovno pitala za težinu problema, da bi na osnovu toga davala i određenu bajanu vodicu koja nije bila ništa drugo do rastvoreni arsenik. Što je problem bio veći bilo je i više arsenika, pa pošto je toksična doza vezana za težinu otrova po telesnoj težini, ona nije grešila u svojim prognozama“, ističe Đarmati.
Kraj poluvekovnih misterioznih smrti: Pitanje koje se nameće glasi zašto su austrougarske vlasti punih četrdeset godina (1878-1918) olako prelazile preko glasina koje su direktno optuživale prvo sredovečnu ženu, a docnije i gluvu staricu koja je dočekala devetu deceniju života. Svoje čudotvorne vodice Anujka je od klijenata naplaćivala od 2.300 do 5.000 dinara. Odgovor bi trebalo tražiti u činjenici da rođaci koji su za to imali interesa nisu tražili obdukciju ili, pak, docnije ekshumaciju preminulih (naprotiv, sve sahrane obavljane su u rekordnom roku), dok je vlastima pogotovo do 1918. godine bilo najvažnije da se državi ništa ne duguje. Anujka di Pištonja redovno je izmirivala poreske obaveze, izgovarajući poznatu frazu: “Bogu Božije, a sve države pune kase!”
Klupko je počelo da se odmotava kada je 29. decembra 1927. godine u Ilandži iznenada preminuo imućni udovac Gaja Prokin. Gaja, koji je rođen u obližnjem banatskom selu Dobrica, bio je snažan čovek šezdesetih godina, boemskog raspoloženja. Svoje pristojno imanje Prokin je uvećao trogodišnjim pečalbarstvom diljem Sjedinjenih Američkih Država. Značajan deo imetka podelio je dvojici sinova, dok je za sebe sačuvao, kako je sam govorio, “samo tol’ko, da ga starost ne bi pitala gde je spiskao mladost”. Sestriću Milanu nameravao je da posle smrti u nasledstvo ostavi osam jutara zemlje. Međutim, sestrić i njegova supruga očigledno su želeli da se u najkraćem mogućem roku domognu nasledstva.
Prokin je o burnim svađama oko nasledstva sa sestrićem i njegovom suprugom često s gorčinom govorio kafanskim i kockarskim drugarima. Jednog ledenog zimskog dana Gajino mesto za kafanskim stolom ostalo je prazno. Pozlilo mu je 29. decembra. Glavobolja i stomačni problemi bili su sve intenzivniji. Poznanici i prijatelji s nevericom su primili vest o Gajinoj iznenadnoj smrti, prevashodno zbog činjenice da se pomenuta persona radovala životu, čemu je znatno doprinelo ljubavisanje sa oko dve decenije mlađom Pemkom Petrović. Islednici iz pančevačkog Okružnog suda odlučili su da pritvore Ilandžanku Ljubinku Milankov. Istraga je ubrzo pokazala da ova žena ne samo da je znala za poluvekovnu zločinačku delatnost Baba Anujke, već je bila njen najpoverljiviji saradnik.
Ljubinka Milankov sa svojim saučesnicima ljude željne osvete vešto je slala u vračarinu lukavo ispletenu paukovu mrežu. Ekshumacijama je utvrđeno da se u mnogim leševima nalaze otrovne čestice arsena i žive, pa je državni tužilac imao solidnu osnovu da protiv devedesetjednogodišnje Anujke i njenih pomagača podigne optužnicu. U podizanju optužbe pomoglo im je i svedočenje tridesetjednogodišnje Savete David koja se posle dvodecenijskog šegrtovanja kod Baba Anujke odlučila na osvetu zato što joj starica, i pored obećanja, ni dinara nije isplatila. Kada joj je zatražila novac Anujka ju je iz kuće ispratila pogrdnim rečima: “Bestidnice, izučila si zanat, ti bi meni trebalo da platiš, a ne ja tebi!”
Pohlepa koja je decenijama gospodarila umom vratila se Anujki di Pištonji poput bumeranga. Nečastivi s kojim je sklopila ugovor došao je po naplatu – i to sa kamatom.
Čitajući optužnicu državni tužilac je jasnim, jezgrovitim rečenicama precizno definisao Anujkinu delatnost: “Decenijama banatski svet u selima pritiska jedna opasna mora u vidu Baba Anujke. Ta stara zločinka prodavala je ništa drugo nego otrov lakovernom svetu koji je ubeđivala da je to obična bajana vodica. Od te njene bajane vodice ko zna koliko je ljudi našlo smrt.
Ko zna koliko nerazrešenih misterija je razrešio sud. Sud će izricanjem pravedne presude zadovoljiti jednu višu socijalnu pravdu za kojom svet vapi”. Anujka di Pištonja je 6. jula 1929. godine u pančevačkom Okružnom sudu osuđena na 15 godina tamnice. Kada je predsednik Suda završio sa čitanjem presude, Anujku di Pištonju popeli su na “kola koja su vukla četiri konja debela” i odvezli je u Požarevački zatvor državne kaznione. Dok su je vozili u tamnicu neprestano je ruke i oči podizala prema nebu, proklinjući one koji su je osudili.
Prema nepotvrđenim pričama Baba Anujku su 1941. godine iz ženskog bloka požarevačke tamnice na slobodu pustili nemački vojnici. Vratila se u rodno selo u kojem se i upokojila u 104. godini života. U završnoj rečenici svoje knjige profesor dr Šimon A. Đarmati izrekao je neporecivu istinu:
“Baba Anujka, ta sitna, naizgled naivna i nevina starica, zaorala je duboku i otrovnu brazdu u životima mnogih stanovnika Banata, te čudesne ravnice”.
Trovanje koje je započelo sa Baba Anujkom radikalno je iskorenjeno 1945. godine streljanjem svih njenih učenica.
Život ove vračare-trovačice inspirisao je Aleksandra Zografa za stvaranje grafičke novele “Baba Anujkin san” koja je objavljena u nedeljniku “Vreme” 14. februara 2008. godine.
Poznati televizijski reditelj Đuro Mrđa snimio je dvadesetsedmominutni dokumentarac o Baba Anujki.