Nada, tuga, radost, suze, smeh, podrška, poštovanje – svako je poneo po nešto sa protestnog skupa u organizaciji studenta u Beogradu 15. marta.
Ipak, preovladala je pozitivna energija.
Ogroman broj ljudi prošao je u subotu 15. marta kroz Beograd – licitira se od zvaničnih 107.000, verovatno brojanih tačkicama ili “u glavu”, preko 300.000 hiljada koliko procenjuje Arhiv javnih skupova, pa sve do pola miliona nezadovoljnih građana kako će reći većina građana koji su juče bili na ulicama Beograda.
Iako je ključna reč – nezadovoljstvo, može se oceniti da je najveći broj pristiglih na poziv studenata, bio u krajnje pozitivnoj energiji: solidarni, strpljivi, koji se međusobno poštuju. I izuzetno s miroljubivi.
Još od ranih prepodnevnih časova, uz studente koji su izranjavali stopala po asfaltu Srbije, slivale su se lagano iz svih pravaca nepregledne reke naših sugrađana. I to uprkos “pomoći” gradskih vlasti prestonice, koje su, ukidanjem javnog gradskog i prigradskog saobraćaja, učinile sve da broj građana na ulicama grada bude što manji. Radio je doduše “Beovoz” , kad već metro u Beogradu postoji samo na papiru.
Pa tako su i oni kojima je, kako reče jedna gospođa, šetnja od kuće do autobuske stanice ili prodavnice vrhunac fizičke kondicije, hrabro krenuli sa obližnjih gradskih brda ka destinacijama odakle je trebalo da krene protest.
“Ne pamtim da sam hodala ovoliko, ovi studenti su nam zadali dobar zadatak. Kad već nismo mi uspeli da im kakvu-takvu državu ostavimo. Ali mala je cena koju mi danas dajemo. Studenti su nam to demonstrirali višemesečnim šetnjama i protestima po Srbiji. Oni su budućnost” rekla nam je majka jedne studentkinje dok su se penjale Balkanskom ka Studentskom trgu.
“Mama kasnimo, požuri” viče iskusna “plenumašica”.
Ali da se nigde nije kasnilo i da su razmere pristiglih ljudi kao i onih koji dolaze sa Novog Beograda, pokazuje i to da se od Rektorata do Trga Nikole Pašića hodalo gotovo sat vremena – strpljivo, nogu pred nogu.
Ni kišu, ni vetar, ni glad niko nije pominjao. Doduše, bilo je malih protestanata koje su majke poslale među studente sa punim kesama čokoladnih bananica, da se počaste. Sve se šarenilo od kabanica, ponekog kišobrana, pokislih kosa i visoko uzdignutih transparenata.
Bilo je u Beogradu onih koji su izneli sendvič, sok, voće. Ne stižu ljudi ni da se okrepe, vesti stižu kao na traci. Sporo ide preko Brankovog, “idemo na Gazelu”… Preko Sajma dolaze iz pravca Obrenovca. Strpljivo, polako.
Gužva, ali i osmesi i podrška, niko nikom ne smeta, pištaljke, zastave Srbije kao nikad pre, osećaj velike odgovornosti, ali i poštovanja prema mladosti koja pokušva da nas otrezni i usmeri ka boljem sutra.
Njihovom, ali i našem.
A studenti koji su špartali Srbijom i u papučama i bosi, neki sa štapovima i štakama, pod udarom kiše i vetra, svuda šire taj neki zaboravljeni optimizam. Otuda i suze “ostarele” Srbije, koja se ogrešila o svoju budućnost.
O onima koji bi da uče, a ne studiraju, kojima su kamenice i šut posao, koji bi malo da ruše, opaljuju iz nekakvih “topova”, zvučnih ili udarnih ne vredi trošiti reči. Jednom ćemo svi morati da živimo ovde zajedno.
“Mama kasnimo, požuri”.
Možda i ne kasnimo. Ali, tu smo.