Studentkinja doktorskih studija Istorije umetosti na Filozofskom fakultetu, Anđela Dukić, u Beograd se dosela iz Niša pre šest godina. Tokom studija živela je u studentskom domu i u iznajmljenom stanu. Najpre je živela u iznajmljenom spratu kuće sa nekoliko cimera, sada živi sa verenikom koji takođe studira.
Stan u kome živi nalazi se na teritoriji opštine Čukarica. Kada je bila u potrazi za njim primetila je da su stanovi na istim lokacijama duplo skuplji u odnosu na period pre masovnog poskupljenja stanova.
„Pre nego što je počela kriza, stan je bio duplo jeftiniji nego sada. Stanovi u mom naselju za jedno do dvoje ljudi bili su od 150 do 200 evra, sada su od 300 evra pa naviše. Retko šta se može naći za manje para, a da je funkcionalno. Jer oni koji su jeftiniji nemaju funkcionalnu kuhinju, nameštaj je prestar ili su na petom spratu u potkrovlju bez lifta“, ističe Anđela.
Međutim, kako objašnjava sagovornica, nisu samo stanovi poskupeli, poskupele su i režije.
„Skuplja je struja, mislim da je čak dva puta poskupela u poslednjih godinu i po dana“, smatra ona.
Ona zajedno sa verenikom, mesečno izdvaja 300 evra za stan od 45 kvadrata, a režije izađu oko 100 evra. Da bi mogli da plate račune i kiriju, neophodno je da pored studiranja rade.
„Sve sami plaćamo. Cena življenja u Beogradu navela me je da radim dva posla, baš zbog toga da bismo mogli da priuštimo i stan i troškove i hranu kao i ostale neophodne stvari vezane za život“, navodi Anđela za portal N1.
Razmišljajući koliko novca daju na osnovne životne namirnice Anđela ističe:
„Verenik se pre par dana vraćao iz prodavnice i doneo ‘markicu’. Ja ga pitam – ti si otišao po jaja, majonez i hleb, odakle ti markica – on mi govori da to košta 650 dinara. To je apsurdno.“
Uzimajući u obzir sve troškove, od novca koji zarađuju, retko šta mogu da uštede sa strane.
Poređenja radi, Anđela je pre šest godina, kada je došla na studije, stan plaćala 105 evra sa računima, a seća se da je hrana bila mnogo jeftinija.
„Taj stan je bio u Rospi Ćuprije. Sada su stanovi u tom naselju preko 300 evra, plus računi“, objašnjava Anđela.
Takođe, put do kuće je poskupeo. Cena studentske povratne autobuske karte do Niša bila je oko 1.250, sada iznosi 2.380 dinara.
„Ukoliko bih radila, fakultet bi trpeo“
Nevena Cvijović u Beogradu je od 2019. godine. Studira novinarstvo na Fakultetu političkih nauka. Od početka studija stanuje u istom stanu sa cimerkom. Ove godine, kirija je povećana za 100 evra, a za standovce kaže da su ispali pošteni.
„U početku smo plaćale 200 evra, sada 300 evra. Ali računi su ovde preskupi. Preko 15 hiljada plaćamo Infostan“, ističe Nevena.
Nevena o samostalnom životu ne razmišlja, jer kako kaže, za sada to sebi ne može da priušti.
„I ovo mi je jako teško. Ako bih živela sama ovde, oko 500 evra bi mi bilo neophodno svaki mesec za stan i režije. Petsto evra da roditelji izdvoje mesečno je nemoguće. Čak je bilo mnogo lakše kad sam živela sa dve cimerke“, pojašnjava Nevana.
Međutim, nije samo stan poskupeo.
„Osetila sam užasnu razliku u cenama za namirnice koje su neophodne za svakodnevni život. Nije samo stan, da živiš, jedeš, nego i plaćanje treće prijave ispita 1.000 dinara, školarina koja je poskupela. Tu su troškovi za nabavku i štampanje knjiga i skripti neophodnih za spremanje ispita. Sve je to po 200, 300, 500, a nabere se na kraju“, navodi sagovornica za portal N1.
Pored velike podrške koju joj pružaju roditelji, kako objašnjava, nije lako.
„Stvari koje bi poželeo da kupiš sebi, toga više nema. Na prvoj godini sam mogla taj neki deo novca što mi roditelji pošalju da odvojim pa da imam nešto za sebe da kupim, a da nije hrana. Ove godine toga nema. Jer to što mi pošalju je dovoljno za puko preživljavanje“, smatra Nevena.
Nemoguće je raditi i studirati ako mislimo da završimo u normalnom roku fakultet, ističe Nevena.
„Kod nas na fakultetu obavezne su i vežbe i predavanja, a kolokvijumi su nam uslovi – što je vrlo nezgodno. Postoje studenti kojima to nije obavezno pa mogu da rade tokom semestra, a da u ispitnim rokovima spremaju ispite. Međutim, kod nas je sve obavezno. Ukoliko bih radila, fakultet bi trpeo“, objašnjava studentkinja novinarstva.
I cene autobuskih karata su poskupeke. Pa tako umesto nepunih 2.000 dinara za povratnu kartu do Prijepolja, Nevena sada izdvaja 2.500 dinara kada želi da ide kući.
„Na početku studija sam mnogo više išla kući. Mogla sam da priuštim da odem na izlet, da izađem, da priuštim sebi neka sitna zadovoljstva. Danas je sve postalo nepriuštivo“, smatra Nevena.
Od oktobra, za Nevenu i njenu porodicu, dolaze velike promene.
„Moj brat dolazi u oktobru, upisuje fakultet. Nas dvoje treba da živimo zajedno. Ne znam kako prosečan roditelj u Srbiji finanskijski to istrpi“, zaključuje ona.
„Preko noći nam je rečeno da moramo da idemo“
Andrija Lazarević, takođe student Fakulteta političkih nauka, u Beogradu živi pet godina. Od kako se preslio iz rodnog Zubinog Potoka promenio je pet stanova. U prvim godinama studija živeo je samostalno.
„Prvi stan u koji sam ušao košta je 120 evra. Drugi i treći 130 evra. Iz tog trećeg stana smo morali za mesec dana da izađemo. Preko noći nam je rečeno da moramo da idemo. Mi pretpostavljamo da je to zbog dolaska Rusa ali nije nam rečeno konkretno“, ističe Andrija.
Nakon toga, Andrija izdvaja duplo više novca za stanovanje.
„Sledeći stan koji smo našli bio je 250 evra, odnosno 500. Moja cimerka i ja davali smo po 250 evra za stan. Tu smo bili šest meseci. Neprijatno iskustvo za neprijatnim iskustvom. Da bi posle šest meseci morali da odemo i sad isto plaćamo 500 evra gde su računi oko 150-200 evra i više“, objašnjava sagovornik za portal N1.
Andrija je zaposlen ali, kako kaže, pre je bilo lakše izmiriti sve troškove.
„Kada sam počeo da radim odvajao sam 130 evra za stan. Velika je razlika kad moraš da izdvojiš 130 evra, a posle nekoliko meseci 250 evra da daš, plus računi. Ja sam u avgustu prošle godine platio kiriju 130 evra, već sledećeg meseca 250“, navodi Andrija.
I do Zubinog Potoka, cene autobuskih karata su poskupele. Roditelji mu pružaju podršku koja, kako kaže, mnogo znači.
„Moja želja je bila da što više budem samostalan ali je toliko sve skupo da je prosto nemoguće ponekad ne potražiti pomoć. Moja vizija je bila da ću sa svojom platom da podmirim sve svoje obaveze. Ali toliko toga ima na nedeljnom i mesečnom nivou da se plati da ja moram da tražim podršku porodice da „utče“ za neke stvari kao što su letovanje, iznenadni troškovi koji se javljaju“, pojašnjava sagovornik.
Pored troškova stanovanja, Andrija plaća i školarinu. Smatra da se život u Beogradu svodi na preživljavanje.
„Pogotovu za ljude iz mog okruženja koji ne rade, nego su u studentskim domovima. To su ljudi koji rade poslove preko studentske zadruge da bi zaradili dnevnice. Studenti koji rade neku vrstu fizičkih poslova mogu da pretpostavim da je to još teže uklopiti, fakultet i posao“, zaključuje on.