Među imovinom koju naslednici traže su zgrada u Nemanjinoj ulici u kojoj je danas Narodna banka Srbije, Zemunski park, placevi u Grockoj, u Vrtlarskoj ulici u Zemunu i nadoknada za pet knjiga koje je Nedić izdao, prenela je danas Radio-televizija Srbije.
Milan Nedić se ubio pre izricanja presude za saradnju s okupatorom, te formalno nije osuđen, zbog čega njegovi naslednici, kako su naveli, nisu ni tražili njegovu rehabilitaciju.
Jedini zahtev koji su do sada podnosili je da im se kaže gde je sahranjen.
Sada su odlučili da traže ono što im je Milan Nedić ostavio testamentom iz 1941. godine.
Praunuk Milana Nedića, Aleksandar, rekao je da porodica samo traži ono što joj pripada.
“Mi smo svesni da ćemo dobiti malo ili ništa, ali je ovo naš način da bacimo malo više svetla, da nadležne institucije počnu drugačije da govore, ne samo o Milanu Nediću, već i o istoriji”, rekao je Aleksandar Nedić.
Šabački advokat Gojko Lazarov koji se bavio slučajevima restitucije, rekao je za RTS da je za odluku o vraćanju imovine potrebna dokumentacija o imovini i njenom oduzimanju.
U slučajevima gde su vlasnici proglašeni saradnicima okupatora, rekao je on, to nije kraj procedure.
“Kod onih lica koja su osuđena i kažnjena, potrebno je rešenje o rehabilitaciji ili dokaz da je taj zahtev podnet”, rekao je Lazarov.
U Agenciji za restituciju koja je dobila zahtev porodice Nedić, rekli su da je slučaj Nedića komplikovan, iako ga sud nije proglasio krivim. To pokazuju i dokumenta Agencije.
“Postoji akt tadašnje komisije za ratne zločine, neophodno je da se sudski rehabilituje. To je teško pitanje i ogromna je odgovornost na sudijama, ali ne može se kroz ovaj sudski postupak ići u istorijski revizionizam”, rekao je direktor Agencije za restituciju Strahinja Sekulić.
Sekulić je za Novi magazin izjavio da bi eventualna odluka o rehabilitaciji Milana Nedića bila skandalozna.
“Lično smatram da ga ne treba rehabilitovati”, kazao je Sekulić.
Nedićeva Vlada nacionalnog spasa trajala je od 29. avgusta 1941. do oktobra 1944. godine.
Kada su nacisti okupirali Dansku, ponudili su jednom od ministara da formira vladu, ali taj je rekao da on to, po Ustavu, može učiniti jedino ako mandat dobije od danskog kralja. Pošto je kralj odbijao da mandat ikome poverava sve dok je zemlja pod stranom okupacijom, država je do samog kraja rata, na bes okupatora, bila bez ikakve kvislinške vlade. U Srbiji bi se, nažalost, našlo na stotine ljudi spremnih da prihvate ukletu i prokletu premijersku stolicu i stave se u službu okupatora. Nedić je svoju izdajničku službu verno obavljao (naročito putem svog ministarstva unutrašnjih poslova i ministra Dragog Jovanovića, koji je punio Glavnjaču i logore rodoljubima i liferovao Jevreje ustašama preko Save, u logor Sajmište, dakle u sigurnu smrt). Dok su Prle i Tihi stavljali glave u torbu, dok su patrioti visili po terazijskim banderama ili ginuli po šumama, Nedić je ispijao ”bruderšafte” s fašistima i punio svoju guzicu njihovim kulinarskim špecijama. Brzo rehabilitujmo Dražu, brzo rehabilitujmo Nedića, pa da već jednom definitivno dodirnemo moralno dno ka kojem sve ubrzanije srljamo. (A kad smo kod Jevreja, Danci su, onako pod okupacijom, sve svoje Jevreje spasili, potajno ih prebacujući u Švedsku.)