„Sve je počelo kao vid eksperimenta ili nekog mog razigravanja, da opipam književnu scenu i da vidim kako prolazi autor, kako autorka, i dokle može da prođe neko ko ne postoji. Vrtoglavo su počele da se događaju stvari Ani Miloš, maltene joj se samo nametalo, što nagrade, pozivi, izdavanje knjiga, ja sam tu zaista bio kao neki čovek iza zavese koji pokušava da dopre do što više mesta simboličkog kapitala, a sve ostalo se samo nudilo“, kaže pisac.
On objašnjava i kako su Anu Miloš glumile dve devojke pre njegove drugarice Marije Milosavljević, a tek kad je Marija preuzela ulogu Ana Miloš je zaživela u obliku koji mu je omogućio da na kraju napiše knjigu o i mehanizmima srpske književne scene.
„Da prikaze i problematizije to – ko izdaje, zašto, kako i do kojih ljudi to dolazi, i ko to čita, a kome služi kao sadržaj na društvenim mrežama“, dodao je on.
„Ja to zovem eksperiment, jer je na kraju ispalo eksperiment. Poenta Ane Miloš je u tome da drugi ljudi upisuju u njeno delo ono što oni misle da je to. Ona je automatski prepoznata kao veliki ženski autor koji piše o ženskim feministstičkim temama a, a te priče nisu imale ni u jednom trenutku nameru da budu okrenute toj vrsti aktivizma. U toj knjizi su prosto žene junakinje“, navodi on.
NJegova i Marijina taktika, kako kaže, bila da ako je neko nešto pita da kaže da je Ana Miloš njen alijas, a ona je Marija Milosavljević i ne meša ta dva.
„I to je bilo dovoljno da ljudi više ne insistiraju. Nekima je bilo čudno, ali nisu bog zna koliko postavljali pitanja.“
Ilić kaže i da Ana Miloš nije njegov prvi takav eksperiment ili inkarnacija.
„Ja kao ja sam glumio da sam Ivan Drnčula. Bio sam u koloniji osam dana među ljudima koji su me, neki, znali od ranije, a nisu me ništa pitali. Ne iz pristojnosti, nego im je bilo čudno da sam ja neko drugi. A kod izdavača je to prolazilo dosta lagano, neki su tražiili podatke, neki nisu, dosta glatko je to išlo. Neki ljudi jesu pokušali nešto da otkriju, ali niko nije išao preterano daleko.“
On kaže da je pitanje tržišta previše zahvatilo književni svet.
„I sve se sad svodi, ili 90 odsto toga se svodi na to da se knjiga proda, prodata knjiga znači popularna knjiga i u poremećenom svetu rasturenih vrednosti to znači da je ta knjiga dobra, a trebalo bi da se vrednuje književnost, a ne – da je nesto prodato. Banalizovao se pristup književnosti“, smatra Ilić.
„Naravno da žene i dalje ne prolaze isto kao muškarci, ali ovo moje iskustvo je imalo za zaključak ne samo da sam prolazio bolje kao žena, nego sam uopšte prolazio kao žena, dok kao muškarac nisam uopšte prolazio niti dobijao mejl kako odgovor“, dodaje.
On kaže i da na književnoj sceni vlada površnost i da je „strašna stvar“ što niko nije zagrebao bar malo. „Pritom grešila je imena priča, sinopsise priča, niko ništa tu nije prokomentarisao, rekao: čekaj, ta priča se ne zove tako. Tu dolazimo do te odavratne površnosti koja vlada na književnoj sceni. To je jedan jako bitan deo celog projekta da je potkopao i taj deo književnosti“.
Upitan o kritikama koje je izazvao zbog ovog „performansa“, Ilić kaže da „razume da su se neki osetili izigrano, ali za pravu umetnost mora nešto i da se žrtvuje“.
„Očekivao sam kritike i ovakve reakcije, plašio sam se da će biti gurnuto pod tepih. Iako u knjizi nisam spominjao o kome se radi, nego pričao uopšteno o nekom fenomenu, neki su se prepoznali, neki su krenuli odmah da pričaju o knjizi koju nisu ni pogledali ni prelistali… Mene to veseli iskren da budem. Diže mi pritisak i voleo bih da je pročitaju ljudi, pa da imamo dijalog, i ne samo o knjizi, već i kako se dele nagrade, kako se izdaje, ko je arbitar na sceni… Ove reakcije su kao antimarketing, ali se nadam da će knjiga ipak da dođe do ljudi koji žele da je pročitaju i koliko god se ne slagali sa mnom, moći ćemo da pričamo o tom drugom mišljenju.“