“Pablo je bio najveća ljubav mog života, ali otišla sam pre nego što me je uništio”, priča Fransoaz, jedna od Pikasovih sedam velikih ljubavi. Ona je jedina koja je napustila Pikasa i otišla od njega. “Čovek mora nešto da preduzme da zaštiti sebe. Ja jesam. Ostale nisu. Pogledajte šta im se dogodilo – držale su se moćnog minotaura i platile su žestoku cenu”. I zaista – dve su izvršile samoubistvo, dve su poludele.
Opsednut ženama, zavođenjem i seksom, Pikaso je imao desetine, možda i stotine afera, ali ovih sedam žena ostavile su bitan trag u njegovom životu i stvaralaštvu, svaka pokrenuvši neku novu fazu u njegovom umetničkom razvoju. Mada sve emotivno zavisne od njega do neslućeno bolnih i bolesnih razmera, istovremeno su bile i njegova opsesija i zavisnost, ali samo onoliko i dok je u njima nalazio inspiraciju. Posle toga jednostavno su postajale predmet njegovog ignorisanja, prezira, odbacivanja. Bio je generalno takav – lojalan, velikodušan, posvećen – dok mu je odgovaralo, a onda je postajao brutalan i okrutan. I prema prijateljima, ljubavnicama, a ponekad i prema nepoznatim ljudima. Njegova strast i njegova jedina istina vezana za žene bila je ona koju je doživljavao i ispoljavao na desetinama hiljada slika i crteža na kojima je pokušavao da dokuči ne samo njihov izgled, već i šta je i kako on osećao prema tim ženama.
DNEVNIK JEDNOG UMA: Malo je slikara koji bar u jednom periodu svog stvaralaštva nisu krajnje opsesivno slikali lica i tela svojih žena i ljubavnica. Pikaso nije izuzetak, ali jeste izuzetak u načinu na koji je “mleo” svoje žene u svrhu umetnosti. Iskrivljavao ih je u izmučene oblike, secirao u delove, a onda ponovo sastavljao na platnu. Davao je mašti na volju, zamišljajući njihovu patnju. Niko od umetnika nije u toj meri zloupotrebljavao svoje žene kao on. Nebitno da li volimo ili ne njegov kubizam, njegove vizije i uvrnute predstave, Pikasova dela su svojevrstan dnevnik njegovog života i još više njegovog uma koji psiholozi, psihijatri i njima bliski ne prestaju da izučavaju u potrazi za dijagnozom. Bez obzira na naučne presude – a one se kreću od podvojene ličnosti, preko lepeze mentalnih bolesti, do šizofrenije – Pikaso je, jednostavno rečeno, bio emotivna pijavica koja je usisavala svu živost, radost, energiju i emocije, konačno i sam život žena koje su upale u njegovu mrežu. Ovaj rođeni Španac koji je najveći deo života proveo u Francuskoj, u Parizu i na Azurnoj obali, voleo je da mu njegove žene budu potpuno posvećene i potčinjene. Potpuno – u ovom slučaju znači bukvalno bez ostatka za bilo šta ili bilo koga drugog. Fransoaz Žilo, i sama umetnica, živela je s njim u periodu 1943 – 1953. i ona se, kako sama kaže, jedina suprotstavila tome. “Ja sam jedina žena koja je ostavila Pikasa, jedina koja nije žrtvovala sebe svetom monstrumu… I ja sam jedina koja je još živa da ispriča priču”, uz prkosni, gotovo pobednički osmeh kaže Fransoaz. Prošlog leta, na korak od devedesete godine, uprkos tome što više ne daje intervjue, pristala je da za Sidnej morning herald progovori o nekim Pikasovim tajnama. Još oštrog uma i duha, pomalo ekscentrična, što od godina što od života, ostavila je tom pričom jedno od najdubljih svedočanstava o Pikasu.
ŽIVOT I VATROMET: Pre sedam decenija Fransoaz je važila za izuzetnu lepoticu koju je Pikaso načinio besmrtnom na slici Žena cvet.
Danas, sa još očuvanim tragovima te lepote, elegancijom u gestovima i čvrstinom u stavovima koja kao da je nije napustila, živi daleko od poprišta svoje ljubavi sa Pikasom – u Njujorku, u stanu kod Central parka. Zidovi stana preplavljeni su slikama i crtežima, ali na njima nema ni jednog jedinog koji je potpisao Pikaso. Na policama ima njegovih knjiga i to je sve što je ostalo od njega. “On je bio važan deo moje prošlosti, ali ja ne živim u prošlosti. Bavim se svojim poslom, svakodnevno slikam”, govori odlučno. Nimalo setno. Kao da se s tim delom svog života zauvek obračunala kada je 1964. objavila “Život sa Pikasom”, dubioznu studiju o njegovoj umetničkoj genijalnosti, vulkanskoj energiji, ali i neprekidno prisutnoj mračnoj strani koju je iskusila, ali od koje je uspela da se otrgne. Knjiga je toliko razbesnela Pikasa da od tada više nikada nije progovorio reč, niti se sreo ni s njom ni sa njihovo dvoje dece. Od tada ni Fransoaz više nije pričala. A onda je, pola veka kasnije, ipak rešila nešto da kaže. Pri tom ne želi da priča o onome što je ranije govorila ili pisala jer to bi bio utrošak vremena. “Sada otvoreno govorim o stvarima o kojima nikada ranije nisam govorila, ali sada imam vremena samo da kažem istinu”, objašnjava svoje razloge. Do toga je ipak trebalo stići.
Fransoaz je imala 21 godinu, bila je student prava u Parizu, bavila se pomalo slikanjem i pisanjem. Pikaso je imao 61 godinu, bio je već poznat, slavljen kao genijalni modernista i bio je najprodavaniji umetnik u svetu. Bila su to teška ratna vremena kada su haos i teskoba bojili sve oko njih. A ipak…“Bilo je divno biti s njim, on je bio divan, kao vatromet”, seća se Žilo. “Bio je neverovatno kreativan, inteligentan i zavodljiv. Kada je bio raspoložen da šarmira i kamenje bi čak igralo u ritmu koji je on davao. Ali bio je i veoma okrutan, sadista, bez milosti i za druge i za sebe. Sve je moralo da bude onako kako je on hteo. Vi ste bili tu samo zbog njega, on nikada nije bio tu zbog vas. Pablo je mislio da je bog, ali nije bio bog i to mu je smetalo”. Vaspitavana i odgajana u porodici da bude advokat, samouverena jedinica iz buržoaske porodice, Fransoaz je Pikasu u početku njihove veze rekla da joj se ne dopada ideja da je on slika. “Nisam želele da postanem poznata kao ‘period Žilo’, posle svih Fernanda, Olga, Mari-Terez, Dora perioda. Znala sam da je Pikasov način da ubije ženu s kojom je taj što će naslikati njen portret”. To je ono što je već bilo tipično za Pikasa – kada više nije mario za žene s kojima je bio slikao je njihove nemilosrdne portrete, a iz pozadine najavljivao svoj novi ljubavni ili seksualni interes. Poznat je, recimo, portret Olge sa zubima-žiletima, vaginom poput sečiva metalne testere, izuvijanim telom, dok u pozadini caruje sočna pojava njene 17-godišnje naslednice Mari-Terez. “Tragedija njegovih žena je da su volele što ih slavni Pikaso stalno slika, to je činilo da se one osećaju važnim. Laskalo im je, bile su uhvaćene u zamku, živele su kroz njega. Ali pošto sam i sama slikar mislim da je to bilo jako glupo. Kao i svi umetnici, čak iako je slikao ženski portret, Pikaso je uvek prvenstveno slikao sebe. Sva Pikasova dela su dnevnik njegovog života”, pojasnila je Fransoaz taj čvor umetnosti i života u kome su nastajale i nestajale Pikasove ljubavnice. U njenom stanu visoki plafoni, mnogo slika na zidovima, ali nema Pikasa. “Posedovala sam samo jedno Pikasovo delo “Žena-cvet”, ali sam prodala pre nekoliko godina jer mi se činilo da mi donosi lošu sreću”, kaže. “Nikada nisam prihvatila nijednu drugu sliku jer Pablo bi rekao – Aha, vidiš, ista si kao i sve druge. Tako da ništa nisam uzela, ostala sam nezavisna. Uz to, znala sam da ako uzmete nešto od njega postajete njegov dužnik i moraćete da platite na neki drugi način. On je hteo da mu budem potčinjena, kao druge žene, ali ja nikada nisam bila takva”.
LJUBAV I SADIZAM: Pikaso koji je imao sadističke faze tražio je od Fransoaz, kao i od svih svojih žena, da čita dela Markiza de Sada. Ona je to odlučno odbila, rekavši mu da je okrutnost De Sada prisutna svuda oko njih, u ratnim strahotama, i da joj nije potrebno da dodatno čita o tome. “Mnoge veoma ženstvene žene imaju jaku mazohističku stranu ličnosti, što je bila perfektno za Pikasa u njegovom odnosu sa ženama s kojima je bio pre mene. On je bio izuzetan sadista. Ali ja nisam bila ni mazohista ni sadista – jednostavno nisam igrala tu igru”.
Seća se da je u svojim dugim razgovorima s Pikasom on često pitao “Zašto moraš uvek da mi protivrečiš?”. Rekla sam mu da je to zato što vodimo dijalog, a ne monolog. “Svako ti odobrava, bez izuzetka i zbog toga se možda osećaš moćno, ali si istovremeno i strašno sam. Rekla sam mu, jer sam videla to, tu njegovu usamljenost”. Fransoaz je uvek čudilo što je Pikaso uspevao da zavara sve oko sebe kako je on vanredno samouveren. Činjenica je da je on u studiju znao da za nekoliko sati može da napravi šta god želi. Istovremeno, patio je od izrazite anksioznosti, stalno je tragao za novom istinom, novim načinom u umetnosti. Kao mlad umetnik Fransoaz je u tome videla fantastičnu stvaralačku kreativnost. Ali, to je i definisalo njegovu usamljenost. “Pikaso se uvek osećao samim, u teskobi – niko ga nije razumeo. Govorio mi je da imam posebnu vrstu mudrosti i ravnoteže koja ga čini sigurnim; a ja sam verovala da mogu da mu pomognem“. Bila je to varka i zamka zaljubljenosti.
Njihova dnevna rutina bila je, priseća se Fransoaz, da se probude kasno, onda bi se Pablo žalio kako je život nepodnošljiv, pitao se zašto bi uopšte ustajali, jadao se da nema svrhe ni pokušati da se nešto naslika. Onda bi ga Fransoaz ubedila da stvari i nisu baš tako loše, da bi tog dana možda mogao da naslika nešto sjajno. Uskoro bi zvao nekoga od prijatelja, Pikaso bi zapodenuo raspravu i uvek u njoj morao da pobedi. To bi mu punilo baterije, u njemu se ponovo budio kralj. I u rano popodne odlazio bi u svoj studio i počeo da radi. Uvek u tišini, bez muzike, bez asistenata, radio bi do 22.00, onda bi večerao sa Fransoaz. Nikada nije pio, a pušio je 40 cigareta dnevno. Posle večere nekada bi nastavio da radi. I tako svakog dana. „Bilo je iscrpljujuće, ali uvek sam u životu pomerala granice. Bila sam iskusni jahač – imala sam dobar balans“, priseća se uz osmeh Fransoaz.
(Opširnije u štampanom izdanju)